Hota Hota

Zimske carolije...

Pet je popodne, taman krenula da pravim neki kolac s jabukama, kad zvoni neko na vrata. Komšija.  Eeee, komšija, otkud vi..? - mislim se, ili pravi akciju čišćenja snega ili nisam platila lift, održavanje zgrade, tako to. Pa, komšinice,...ti...ovaj...ne znaš...? Šta ne znam...? Nisi videla auto...? Mislim, fiesta, mala, tvoja...? Da... pa? Pa, ništa, pao sneg. Pao, mislim se, ima petn'est dana. Nisam to mislio. Nego, pao ti na kola. Sa zgrade.

U momentu me preseče. Pa nema ni dve nedelje kako sam ga sredila. Sve zamenila, masku, far, branik... I vidi sad. Nije branik, kaže komšo. Nego. Šoferšajbna. Šoferšajbna? Puno il' malo? Pa, 'nako, veli komšija i počeša se po glavi.

E, 'bem li ga, čim on na neviđeno kaže NAKO, znači nije ispod sto eura. A hauba, pitam. Nije valjda na haubu. Nije, kaže. Samo je na šajbu. E, dobro je, sad mi je lakše.

Pa je l' imaš kasko, pita. Koje crno kasko, jedva sam ga i registrovala. A ono posebno osiguranje za šajbnu? Ma da, kako ne, samo sam mislila na to, nisam imala pametnija posla...

Izađem ispred zgrade i imam šta i da vidim. Pukla, prsla, skroz, Sreća pa je ostala u komadu, ako ništa drugo. Ispred se već skupilo društvo. Skup stanara zaseda uveliko. Ajde, majku mu, nek' je živa glava, šta sad, palo  pa palo. Moglo je nekog i ubiti. Viša sila, protiv toga se ne može. Eeeee, komšinice, kaže mi jedan grmalj iz srednjeg ulaza - nije viša sila. Kako nije? Pao sneg na krov, s krova dole i eto... Nije sam pao s krova. Molim?! Čistili odozgo, sa sedmog. Ko - čistio? Komšije. Čistili pa bacali ovakve komade na ulicu, tek tako?! Tek tako, reče komšo šireći ruke.

Čekaj malo, bre, kako iko ko ima trunku mozga može sa sedmog sprata da baca tolike sante leda dole??? Kakav je to čovek?  Alo bre, pa moglo je stvarno nekog ubiti. Nije to dole ledina, svet prolazi, deca, stari, svi... Znači, baja je ladno uzeo lopatu i krrrrrrk... Neka njemu ne kisne nad glavom, a vi dole se snađite. Jesmo li ljudi, majku mu...? Pa znali se ko je... Pa sumnjamo na jednoga... I šta sad? Ništa, da pišemo prijavu protiv NN lica. predlaže jedan. Stvarno? A hoće li NN lice da mi zameni staklo? Šta ja imam od  prijave protiv NN lica, mislim se.

Idem ja, kažem. Ostao mi kolač u rerni. A vi, kad nađete tog NN, kažite mu da dođe do mene. Prvi ulaz, stan broj šest. Da se dogovorimo. Mislim, ljudi smo...

A ako znate gde mogu da nađem polovnu šoferku, znate već...

Ma, i nije mi do šoferke, nego - jako sam ljuta. Jako sam, jako sam ljuta. Na NN, ko god to bio. A možda i nije samo jedan, NN-ova ima svuda, na svakom koraku. NN je onaj koji čisti oko svog auta, pa zatrpa susedni. I onaj koji se ućuti k'o kurva i ne otvara vrata kad se čisti ispred zgrade, i onaj koji prođe pored mene kao pored turskog groblja, dok mi točkovi šlajfuju, i kome ne pada na pamet da me pogura. NN je naročito onaj koji me vidi kako sam uprtila šest kesa iz radnje i neće da mi otvori vrata od zgrade. I onaj koji mi svako malo izvaljuje poštansko sanduče i zapišava otirač. I onaj što mi psuje milu majku jer sam se prebrzo/presporo prestrojila u raskrsnici. A ovaj je svet prepun kojekakvih NNova, malih, gadnih anonimnih goblina, bića iz šume, s kojima više ne mogu i ne umem da se borim... Muka mi je. Eto.
 

Objavio hotahota u 18. februar 2012 23:11:23 | 11 komentara

Vozi Miškooooo....

Danas sam išla prevozom na posao. Nisam mogla da očistim auto, a i da sam mogla, veliko je pitanje da li bi upalio na prvu, a onda još je veće - da li bih uopšte uspela da ga 'isteram' na ulicu.

Dakle, krenem prevozom. Svi me u kući onako sažaljivo gledaju. Znaju šta me čeka, tamo napolju. Hoćeš da te odvezem, pita Muž. Ma daj, bolje ostani s njima. Milo Malo ima veliku temperaturu, a Veliko Dete ipak nije toliko veliko da brine o Milom Malom.

Je l' sigurno nećeš da te vozim, ponavlja Muž. Ne, nemoj da se cimaš, naići će već nešto, kažem i izađem na minus pedesetpet stepeni.

Dobro, bilo je minus deset, ali bar nije duvalo. Stojim i čekam da NEŠTO naiđe. Ali nema NIČEGA već petnaest minuta, dovoljno da počnem da kuckam poruku šefici kako kasnim i kako je viša sila, šta ću. Kasnim i ja, odgovara ona. E blago meni.

Sreća, ono NEŠTO nailazi kad se najmanje nadam. Pun kao oko. Ulazim na prednja vrata, da kupim kartu. Nema, kaže vozač, ne radi mi aparat. E majku mu, pa samo što su uveli nove čitače, kad pre mogu da ne rade?! On mi samo namiguje da prođem. Ne volim to. Ne vozim se često prevozom, a i prošla me je volja da se švercujem, jedino ako sam skroz dekintirana, ili ako idem jednu dve stanice... A imam i traume od kontrolora, da se ne lažemo.

Bus je dupke pun. Stojim na jednoj nozi. Po drugoj me neko dobrano gazi. Još samo dvanaest stanica, pomislim. Ne mogu da se sviknem na ovo nikako. Mislim, nisam ja sad neka tamo mnogo fina, ali ne mogu da se naviknem na to da... da je gužva, da niko ne gleda oko sebe, da se svi guraju, da ženi s detetom neće niko da ustane, da stari stoje a mladi sede, da odsutno blenu u svoje mobilne, sa sluškama na ušima, da niko nikog ne zarezuje, i da su 'izvinite, hvala, molim...' ostali tamo negde na početnoj stanici.

Ne volim prevoz zato što me na najbolji mogući način podseti gde živim. Gradski prevoz na liniji 18, moja zemlja u malom. Radni narod, treća smena, prva smena,  nakvašene jakne, smrad koji izbija iz kaputa, kože, usta, cipela. Tu tek vidiš gde si, s kim si. I ko si. I ko nisi. Još samo deset stanica, pomislim i proguram se nekako do prozora. Napravim rukavom mali krug na staklu i blenem. Da ne vidim ove oko sebe, nego samo taj krug.

Guraju me od pozadi, sa strane, pribijam se uz ono staklo, nemam kud. Onoj majci s detetom nikako da ustanu. Jedna baba podiže glas. Izvini, dečko, obraća se klinji koji sedi, hoćeš molim te da ustaneš, da žena sedne, vidiš da drži dete u rukama. Klinja je samo onako poluretardirano gleda. Baba se uspuhala, vidim već peni. Kakva je ovo omladina? Sram te bilo, dečko, da znaš. (Au, mnogo će da se potrese!?) Lepo te je majka vaspitala....  Alo, bre, nemoj kevu da mi diraš!? Još samo fali da izvadi utoku i sve nas poroka. Dišem duboko, još samo devet stanica.

Srbija. bato. To ti je što ti je. Ili ćuti ili napusti vozilo. Treće nema. Ako se buniš - donji si. Nema reda, nema pravila, odnosno - važi samo jedno pravilo - da opstaju najjači, najbezobrazniji, najokoreliji. Ostali, mogu samo da se pomere u stranu i sačekaju da prođe pored njih - kontrola, život, šta god. Uz malo sreće, možda se i ukaže slobodno mesto, pored prozora.

Hoćete da sednete, pita me neki čikica. (Ili je neki matori perverznjak ili mnogo dobar čovek, pomislim.) Neka, hvala, kažem. Upravo silazim. I vreme je bilo, Srbijo. Vidimo se ponovo, popodne, u repriznom terminu.

Objavio hotahota u 7. februar 2012 21:01:12 | 7 komentara

Nisam od te fele..

Otkako sam onomad razbila auto, sve me 'krenulo'. Jos nisam promenila far, masku nisam nasla, branik se drži na dva šrafa, a sneg samo piči. Juče sam ga parkirala pored kontejnera. Nije bilo boljeg mesta na parkingu. A onda došla kući, pa nešto mislim - stvarno je krš, odneće mi ga cigani, misliće braća da je kabasto smeće. Vreme mi je da ga menjam. Da kupim nešto malo bolje, lepše, manje lupano. A ovaj da metim u oglase i još da napišem - u odličnom stanju. Žena vozila.

Danas mi je isto pih-dan. Sav onako da se skiseliš k'o na limun, da ti se, kad se uveče zakucaš u krevet, pa pomisliš na dan iza sebe - od muke skupe usta.

Danas je prvi dan kako s Cokom na poslu nisam progovorila ni jednu jedinu reč. A to nam se za ove četiri godine nije desilo. Nismo se svađale, nismo se ni vređale, ma nije pala zla krv ali - ona ni da bekne. Prvo sam mislila da ima mnogo posla, pa progovoriće kad završi. Onda sam mislila da je boli stomak, i da joj nije ni do čega. Ili da je nervozna jer je na dijeti, pa krizira, pije neke bućkuriše što su joj uvalili u teretani, pa od njih ponekad zna da povileni. A onda je doručkovala i nije me zvala. Onda me nije ni jednom pogledala za sat vremena i nije mi poslala ni jednu zezalicu na mejl. I tako sve do podne, kad mi se obratila po imenu - što je bio jasan znak da nešto ne valja.

Coka  je dobar drug. Majke mi. Dobar. Panja od čoveka. Dušu bi ti dala.  Ali ima neke svoje bubice. I ponekad me teroriše. A sve zato što me mnogo voli. Cole ima neki svoj trip o tome kako život treba da izgleda, i trudi se iz petnih žila da i mene uvuče u to, da počnem da razmišljam i da se ponašam kao ona.

Coka misli da preterujem. Da ne mislim na sebe, dovoljno. Da sam se sva 'predala' kući i porodici. Da me izrabljuju i iskorišćavaju. Da su sebični i nezahvalni. Coku nervira kad joj pričam kako kuvam i mesim. 'Umesto da se uvališ u kadu i uživaš, a ti drndaš po kuhinji...' Coka ne razume da ja to volim, i da me to 'drndanje' smiruje. I da ne mislim da me familija iskorišćava, barem ne do te mere...

Coka misli da je moj muž debil. I da su mi deca debili. Jedini član moje porodice kog Coka gotivi je terijer škotskog porekla, ali ni njega toliko jer je jednom lajao na njenu pudlu. I, da, Coka misli da se ne ponašam dobro prema njemu, jer ga ne šetam pet puta dnevno, i ne kupujem najskuplje konzerve hrane. Bojim se da će me prijaviti društvu za zaštitu životinja ako sazna da sam ga kupala mojim šamponom za kosu, a ne onim specijalnim za kratkodlake pse. Coka, kao što rekoh, ima pudlu za čiju je kabanicu izdvojila stopedeset eura. Ja kao što rekoh imam dvoje dece čije nove zimske jakne ne koštaju toliko - i to zajedno.

Coka ne voli ni moju mamu, ni mog tatu, jer misli da su sebični matorci koji će vremenom postati sve gori i gori. Možda baš ne kaže tako - ali znam da misli. Jesam li rekla da ne podnosi mog muža? Misli da je ljubomoran, jer me zove na mobilni da me pita gde sam. Kaže da me proverava. Ja mislim da me prosto pita gde sam. Ona kaže da treba da se razvedem, a meni opet nikako nije jasno što nju njen nikad ne zove. Kaže, zato što su oni 'prerasli' te stvari.

Coka kaže da treba da budem strožija prema Velikom Detetu. I da ne smem da joj dozvoljavam da se tako ponaša. Da zbog loših ocena u školi treba da joj oduzmem sve, od kompa, preko fejsbuka, košarke, sjaja za usne, omiljene garderobe, da je ostavim na hlebu i vodi i da, što je još gore, ustrajem u tome. Ja nekako ne mogu. Gde da kinjim dete, majku mu, nije se još rodilo nijedno koje nije završilo osnovnu školu.

Coka misli da će i Milo Malo da mi pomeri dupe, kad poraste, jer sam na dobrom putu da i od nje napravim kretena. Coka ne razume zašto joj dozvoljavam da se noću ušunja u naš krevet i što naše telefonske razgovore prekida sa 'mamama,mamama, mamamamama...' Coka nema decu. Coka ima savršen život, savršen stan, čist i uredan, sa belom ugaonom garniturom i spuštenim plafonima. Ima i dobar auto. I letovanja i zimovanja i frižider pun đakonija.

Coka ne razume da život košta. Da vrtić košta. I rekreativna. I da dečja stopala rastu neslućenom brzinom i da se cipele menjaju i po nekoliko puta u sezoni. Coka ne razume da ponekad moramo biti i praktični. Razumni čak, if you know what I mean. I da ponekad, a naročito poslednjih dana u mesecu, frižider naprosto opustoši, i da se u 'čestitim' kućama, kakva je moja, pasulj  jede i po dva dana za redom. Još manje razume da mi ponekad, a uglavnom nakon pomenutog pasulja, božemesačuvaj, i prdnemo jedni pred drugima. (Zapravo, bila je zgranuta kad sam joj jednom ispričala kao mi je Milo Malo pustilo goluba, uveče, onako na kvarnjaka, ispod jorgana.) 

Znam da ne voli kad joj dođem s decom. Ljudi koji nemaju decu ne znaju kako je dok ne dobiju decu. A moja deca pričaju, i upadaju u reč, i piške i kake i svaki čas traže da piju vode. Postavljaju pitanja i vrpolje se. Ponekad su čak i gladna. I pizde. Ja velim - deca su. Moraš bre to da dovedeš u red, kaže ona. I taman kad pomislim da preteruje, zazvoni mi mobilni. 'Je l' te to on OPET zove?!'- pita. Nemoj da mu se javiš, što mu se javljaš, mislim, šta 'oće koji k...?!

Čak mi je skoro rekla kako joj se čini da on i ja nekako ne idemo u paketu. Tačnije, izjavila je kako je moj muž sirovina, da se preciznije izrazim. Nije, rekla sam, uopšte nije, čini ti se. Možda jeste malo siroviji u odnosu na metroseksualce s kojima se ona druži, ne depilira se, ne ide po kozmetičarima, ne voli suši i kinesku hranu, ne sluša Prodigy, i ne loži se na tri de filmove, ali - nije sirovina. Samo smo navikle na različita okruženja. I kako ona može bolje od mene da zna kakav je on, i kako je meni s njim? Mislim, ja takve stvari nekako ni sebi ne dajem za pravo, da nekom pričam kako treba da živi i kako da se ponaša i šta mu je dobro a šta ne....

Meni moj sredi po kući. I skuva. I subotom uzme usisivač pa razmane. I vodi 'decu-debile' u vrtić, u školu, voda ih po treninzima, zubarima i sistematskim pregledima. I odvede ih u šetnju kad 'mama mora da odmori'. I donese mi čašu vina kad se bućkam u kadi. Možda ne ume da bude romantičan na način na koji bi ona to želela, ali ima svoje momente. I moj je. Zato me je mnogo pogodilo to što je ona koja je isto tako moja, na neki način, izjavila kako je sirov.

Mislim, kad neko kaže sirovina - ja pomislim na nekog brdskoplaninskog primerka, neobrijanog i bez zuba, na nekog smrdljivog što se kupa samo na crveno slovo. Na nekog ko ne voli ni ženu ni decu ni goveče i ko neće da sedne za sto dok mu se ne postavi. Eto tako ja to nekako kapiram.

Nije ni ovaj moj cvećka, ali eno ga, upravo se sad drnda po majstorima, ne bi li ja sutra mogla kolima na posao. I zbog toga, ako se ne varam, propušta veoma važnu rukometnu utakmicu. I kad se vrati, odvešće psa u šetnju, jer ću ja već uveliko biti u krevetu. I skuvaće mi kafu ujutro. I poljubiti me kad pođem na posao. I poslati mi sms sumnjive sadržine, kako me voli i tako to.

Mislim, 'ajde sad, branite mi muža, ozbiljno je rešila da me razvede :)

Objavio hotahota u 25. januar 2012 21:48:46 | 11 komentara

Adresa poznata redakciji...

Baš sam se smorila. Baš baš. A ni danas nisam sva svoja... Odnosno, danima nisam sva svoja. Hladno je, ustajem rano, rasejana sam, ne ponasam se... Pre neko jutro ustajem, posle deset 'snooz-eva' na mobilnom, stavljam vodu za kafu, zakuvavam, uzmem onu džezvu i sipam, sipam, sipam... I trgnem se, vidim sipam kafu u pikslu. Pukla si, kažem sebi, onako za 'dobro jutro'. Krenem na posao, a sve se molim Bogu da tako zblanuta, još i ne napravim neko sranje. Dosta mi je i da ukucam jednu nulu više, pa da mi odbijaju od plate narednih sto godina...

A muka mi je i od posla. Od guzonja, od šlihtara, od licemera, od nesposobnjakovića, od pametnjakovića, od neradnika, od mejlova na koje ne stižem da odgovorim, od Poštovani, i od Srdačno, od Kind regards, od svega mi je muka u poslednje vreme. A i ne pucam od energije, elana niotkud.

Sve me nervira. Posao. Jesam li to već rekla? Muž koji neće dupe da mrdne. Usedeo se, ne znam koji mu je. I ujutro je počeo da se budi pre mene, a zna da u sedam ujutro ne mogu ni sebe da vidim. A on ima tu nezgodnu naviku da se odma navije, pali tv, pričao bi, zezao bi se, a meni nije do života.

Veliko dete me isto nervira. Veliko Dete koje ne izlazi iz svojih sada već premalih farmerica, jer su u fazonu, a to što se ja ubih pričajući da joj zebu leđa i bubrezi - nikom ništa. Samo me pogleda, prevrne onim svojim očima i promumla nešto sebi u bradu, nešto što još uvek ne sme naglas da mi kaže... I što neće da nosi sendvič od kuće za užinu. Pitam je je l bolji nego onaj iz pekare, kaže jeste. Pa što ga onda ne nosiš? Ne znam, mama, blam me.

I Milo Malo me smara, nikako da se nauči da treba da spava u svojoj sobi, već nedeljama prelazi u sred noći kod nas u krevet, uvuče se, umigolji između nas, i samo se popreči preko jastuka, da ne pominjem kako je kad te onako u snu zavali kolenom u glavu, i što se ujutro budim sva nikakva, i što me leđa bole.

I Cole me nervira, počela je da se breca na mene, i na poslu i mimo posla. Nema dana da ne prokomentariše. ' Jao, Di, kakva ti je to boja kose, opet si se fajtala ehotonom, mislim, ta silver varijanta ti nikako ne stoji, ali tako ti i treba kad nećeš da me pustiš da te ofarbam... Imam neki kolor šampon, hoćeš da probaš? Puder ti nije dobar, sve ti se vidi, i ta senka, daj mu ga malo po bojama, stvarno si... Mislim, ništa nisi jela od jutros, nije ni čudo što te stomak boli, ne živi se na orbitu... Što se nerviraš, to je samo posao... Je l' te to opet cimaju od kuće?... Mislim, moraš nešto da menjaš u svom životu... ' I po ceo božji dan tako, navrzla se, ne znam koji joj je...

I baba me moja nervira, jer mi svaki put kaže 'nemoj tako sine, ima i gore, jesi li gledala onu emisiju, jesi videla ono detence, kako samo siroto brine o bolesnoj majci, a ni struje ni vode nemadu...' (S akcentom na NEMADU)  E jebi ga baba, mislim se, ako treba da se klanjam sad jer imam vode i struje...

I evo sad baš  - deca me nerviraju. Pola jedanaest  je, ma misliš da se neko počešalo po guzici da ode u krevet?! Mislim, kakva su to deca, ne mo'š ih oterati na spavanje ni motkom?! 

Sad se setih, veš mi je ostao u mašini. Ako ga sad ne izvadim, nema sile koja će ga sutra ispeglati... A ni šminku nisam skinula....

E, da, jesam li rekla da sam juče ponovo imala čukanje kolima? Daaa, brale, zakucala se u ženu ispred sebe, kao mutava. A držala sam i rastojanje i nisam išla brzo. Al' džaba. Ode i far i branik i hladnjak i hauba. Meni. A njoj ništa. Jesam kriva - kriva sam. Ali i te žene vozači - i one me nerviraju. Mislim, šta je koji moj našla da koči na pešačkom?! 

I sad moram da se zajebavam s majstorom ovim, majstorom onim. Te limar, te električar, jer su mi se i neke žice, da izvinete, pojebale. I to baš sad kad je stisla zima, a ja taman kupila čizme s kožnim đonom, ubile se za ovu bljuzgu.

Eto, tako. Ako neko zna gde mogu da nađem polovan levi far za fiestu - neka se javi - adresa poznata redakciji :)

Objavio hotahota u 17. januar 2012 22:39:58 | 7 komentara

Final countdown...

Trideseti je... poslednje pripreme su uveliko u toku. Prošle godine sam rekla 'nikad više', ni sarma ni ruska ni pečenje, neće me kuhinja videti od Svetog Nikole. I ove godine sam rekla... i porekla. Desilo mi se da sam na odmoru. Pa sam onda pomislila, ok, polako ću ja to, Jedan dan ovo, drugi dan ono, šta me košta...?!

E pa drugari, košta živaca. Prvo, ludnica po radnjama, kao da će, Božemeoprosti, smak sveta a ne Nova godina. Manijakalna kupovina, trgovinski lanci koji rade danonoćno, pa opet ne mo’š naći ni parking mesto ni slobodna kolica da si Bog. Onda, krenem kao da kupim samo i jedino ono što mi treba, jer nećemo se ponašati raskalašno, zemlja je još uvek u krizi, treba biti racionalan - a završim žickajući od Velikog deteta za cigare.

Onda sva ta gužva u prevozu, saobraćaju... svi voze kao ludi, čak sam i ja uspela da se, onako zblanuta, zakucam u tipa iza sebe. Meni, koja je do skora važila za jedinog savesnog vozača u familiji, desilo se da zaboravim da sam ubacila u rikverc i da, doslovce ignorišući retrovizor, dodam gas i... 'Mama, šta je to bilo?' - pita me Milo Malo sa zadnjeg sedišta. Bilo je šta je bilo, A sad sedi tu, dok mama popriča sa onim ljutim Čikom napolju.

Čika samo što me nije pojeo, sa sve kesama koje sam uprtila s pijace. Sredovečni vlasnik novog Wolkswagena, 'bem li ga, zveknula sam ga pravo posred slova W, a on zapenio, 'gde gledaš, pizda mu materina?!'... E mislim se, da ti trčiš kući jer ti je sarma ostala na šporetu, a svinjski but u rerni, pritom da se na pola puta setiš da si fil za reformu zaboravio u zamrzivaču pa ćeš, sva je prilika, morati da ga razbijaš hiltijem, da tebe Veliko Dete zove petnaesti put na mobilni da te pita je l' može još malo da ostane kod drugarice, a Milo Malo pišti pozadi jer se smorila od silne šetnje po radnjama, u potrazi za njoj nimalo zanimljivim stvarima, poput savršeno prošaranog parčeta slanine i domaćeg dimljenog sira... e, brale moj, ti bi pobio pola ulice bez da trepneš...

Ok, kažem mu - 'nije vam ništa'. Otkud ti znaš, krenu da mi peni. Pa vidim, nije nam ništa, ni meni ni tebi, (više nismo na Vi). Nema ulubljenih branika, nema polupanih migavaca, popucalih registarskih oznaka, daleko bilo ulubljene haube, ništa, ama samo sam se naslonila, tako reći. Jok, ne da on da se razilazimo, hoće da zove policiju, ama čoveče, da li si normalan, zagoreće mi sarma, nemam ti ja vremena za uviđaj, a i šta da uviđaju, nisam te ni ogrebala. Podiže haubu, pa gleda i gleda i gleda, Milo Malo šara prstima po zadnjem staklu. I, pitam ja...? Kolika je šteta? Pa... češka se se on po glavi... ne znam... Naravno da ne zna. Nema štete. Osim ako ne računamo taj strašni emotivni bol... Je l' mogu sad da idem? Mislim, hoćete da vam ostavim telefon...?(ponovo smo na vi) Ne treba, odmahuje rukom, samo - pazi kako voziš, savetuje me. E mislim se, sad kad si mi ti to rekao, da znaš da hoću. Do sad sam inače vozila samo 'po osećaju'.

Jebi ga, kažem Dragom. 'Cuknula' sam nekog tipa. Kako? Slučajno. (čovek bi trebao mnooogo da me iznervira pa da ga opalim namerno.) Znam da je slučajno, ponavlja on, nego kako, spreda, straga? Guzom, kažem. Malo, ništa mu nije bilo. Sreća pa nije povukao ručnu, samo sam ga odgurala, niz ulicu. I...? I ništa, raziđosmo se. Svaka ti čast, priznaje on, koji je i nakon najmanjeg češanja branicima u stanju da završi pred istražnim sudijom. Kad ćeš kući, pitam. Nemam pojma, gužva u radnji, ludilo. Dobro,dobro, znam sve. Pazi kako voziš. Molim...?! Pa, ja sam danas potrošila svo sledovanje sreće za volanom. I moje i tvoje.

Sarma krčka. Plećka (ili koji su mi već deo praseta uvalili u radnji) cvrči u rerni. Reformu sam završila. Sad spremam drugu. Ova od malopre je bila za Coleta, radi ceo dan, nema kad, a mužu joj rođendan, pa reših da je obradujem. A ne da mi je isplala - prste da poližeš, šest tankih korica na prevrnutom plehu, fil se topi u ustima, mmm.... Ne diraj mi tortu, pretim Dragom Mužu dok pretura po frižideru. To je za Coleta, ponavljam. A sarma? To je za novu godinu. A ruska? I ruska. I meso i sve je za novu godinu. Pa šta da jedem? Ne znam ni ja, uprži slanine i jaja, jebi ga, snađi se, ne mogu ni ja sve. I ne diraj paprike, to ću s belim lukom... da, da, znam, veli on. Za novu godinu.

A je l' mi se ovo čukanje danas ne računa, pitam ga kasnije. Mislim, pošto nije bilo namerno,  u stanju smanjenje uračunljivosti, (ipak je sarma bila na šporetu)  i nikom nije bilo ništa - i dalje sam najbolji šofer u familiji? Jesi, Katice, jesi, najbolja si.

Objavio hotahota u 30. decembar 2011 17:02:36 | 7 komentara

Hello voćni pozdrav...

Sutra nam dolazi interna kontrola. Otuda i ove voćne korpice. Jer ako me nešto na ovom svetu spase - neće to biti požrtvovan prekovemeni rad, uredno vođeno trezorsko poslovanje i slične gluposti - biće to ovi voćni zalogajčići.

Hrskavo testo s maslacem, krem od vanile, a preko brusnica i borovnica, mmmm... Pa čik mi daj nedovoljan...!

Ej, još dva dana pa odmor. Naravno, opet onaj prinudni koji moram da iskoristim u ovoj godini, ali nema veze, svaki odmor je dobrodošao. Javljam kako sam sutra prošla. A sad mi valja da spremim onaj lom u kuhinji. Ovi moji, kad sam im rekla da sve to nosim na posao - tačno digli nos, niko neće da mi pomogne. Pih.

Objavio hotahota u 22. decembar 2011 20:47:33 | 8 komentara

I found you attractive - đe me nađe?!

Veliko Dete ima dvanaest godina. Skoro trinaest, pobunila bi se sad da me čuje. I to su godine kada je najvažnije ne razlikovati se ni po čemu od drugih i po svaku cenu utopiti se u masu. Kapiram. Mora da ima najke te i te, mora da ima uuuuske farmerke, i one čupave čizme koje svi nose i nekakav pucketavi lak za nokte (to je tek hit, za neupućene!) i mora užinu da kupuje baš u toj i toj pekari i da ima touchscreen jer je to tako fensi.

Borim se s tim neko vreme. Nekada pobedim, nekada ne. Nekada mi se učini da me čuje i da uspevam da doprem do nje s pričom o tome kako ne mora uvek da se bude isti i kako treba da ima nešto što je razlikuje od ostalih.(a pritom ne mislim na najnoviji i najskuplji mobilni telefon koji nema niko u školi). I taman kad pomislim da sam uspela da probudim ono zrnce individualizma u njoj - usledi jedno tužno, pretužno 'ali maaamaaa, sve moje drugarice...' - i ja, šta ću, kapituliram.

I tako sve njene drugarice su imale nalog na Fejsu. Protivno svim pravilima, ispod svake norme - ali imaju. I profile, i prijatelje i lajkove i grupe, i 'svi vi koji volite Maju iz sedmog dva...' Čak i ti mama imaš profil na Fejsu, rekla mi je na kraju. Čak i ja...? Šta god značilo to ČAK, ali dobro, da, čak i mama ima nalog na Fejsu. Ako ćemo pravo - i Mamina Mama ima nalog na Fejsu. Ne kažem da zna da ga koristi, ali - ima. Zašto? Zato što SVI imaju nalog na Fejsu.

I tako, otvorimo mi taj nalog. Sednemo, popričamo, objasnim joj ovo i ono, sve spletke, zamke onostranog. Kaže - kapiram. A ja kapiram da već zna više od mene. Nakon dva dana - tristapedesetčetiri prijatelja! A ja se i dalje držim na svojih skromnih četrdeset i pet, i to računajući društvo iz osnovne škole. Nije mi pravo, ali pustim je. Tu i tamo, da ona ne zna, ulogujem se, proverim poruke, ošacujem ko je lajkuje, ko je ne lajkuje... (Man'te me sad dečijih prava, naročito onih koja se tiču privatnosti - roditelj sam, moram da znam s kim mi se dete druži!)

Na svoj profil retko odlazim, ne dopada mi se način na koji se sve banalizuje, pa ni to 'druženje' na Fejsu. Postavim tu i tamo neku fotku, tek zarad rodbine iz inostranstva, pošaljem poneku šturu poruku, sa zakašnjenjem od dva meseca i to je to.

Elem, pojavim se na svom nalogu, posle iks vremena i vidim - stigla mi poruka. Pošiljalac - nepoznat. Izvesni Bryan. Hello dear, kaže mi lik. I see it as an honor to have stumbled on your profile (Neka mi neko kaže šta mu to znači, stumble - mrzi me da guglam). I find you attractive and gorgeous. (Đe me nađe?!) I am Bryan taj i taj (midlle name i prezime, sve redno) i radim kao  Chemical Engineer tu i tu. (Najs tu mit ju.) And most importantly a man that desires a woman to make him a happier man. Sad izvinite me, ali u bukvalnom prevodu ovo bi značilo - i što je najvažnije čovek sam koji želi da ga žena učini još srećnijim. Ispravite me ako grešim. I would so appreciate a reply from you as that would be a great start. (Start za ŠTA?) take care till I hear from you.Bryan

I pored toga slika Brajanova, seda kosa, seda brada, brat bratu pozne pedesete. Gledam i ne verujem. Jeste da sam se ja ovakva, plava i bledolika skvo oduvek nekako sviđala starijim tipovima, ali ovo je - tuuuu mač. Drugo, ako se meni od trideset i četiri godine upucavaju čikice s alchajmerom u najavi, ko se onda upucava mome detetu od dvanaest?! I na koji pokvareni način?

Brajana ostavim za posle. Odgovoriću ja njemu, sad moram malo da mu udarim čežnnju. A moram i da spasavam dete od ovog ludog, preludog sveta. Odem na njen Fejs, ukinem nalog. Znam - biće ljuta kao niko. Duriće se, moje gorgeous, attractive Veliko Dete, reći će mi kako sam najgora majka na svetu, otići će u svoju sobu, odbijaće da priča sa mnom, sve će i neka će. And that would be a great start. Till I hear from you, take care.

Objavio hotahota u 13. decembar 2011 20:44:20 | 15 komentara

Budući bivši...

Umro mi je kolega. Bivši. Juče. Iznenada. Ustao ujutro, krenuo na posao, i negde u vožnji, cap - srce. Kako, zašto, zbog čega - ne zna se. Četrdeset godina.

Vraćam film u vreme kada sam bila mala, pa kad čujem kako je neko umro u četrdeset, a ja mislim 'ih, pa star čovek, naživeo se. ' A sad, kad stvari ne posmatram iz perspektive petogodišnjaka, srce mi se stegne.

Jer, u stvari, bio je mlad. Premlad. Imao sjajnu ženu, dve kćerke. Nismo u poslednje vreme bili naročito bliski, radili smo u različitim firmama, zadnjih godina nam se putevi i nisu baš ukrštali ali ostalo je dovoljno za onu knedlu u grlu kad pomislim da ga više nema.

Čula sam da se mnogo nervirao zbog posla, i da je bio podstanar, i da je pušio sve pakle dnevno. Stres, rekli su. Nervoza - stvar koja postaje vidljiva tek kada bude prekasno, i koja ima lice tumora, moždanih udara, suženja na arterijama.

Znam da nema smisla nervirati se, ali pitam se - da li je i on to sebi govorio? Svakog dana kad ustane, da li je rekao sebi 'e, danas ćeš da budeš ok' i niko i ništa neće moći da te izvede iz takta. Danas nećeš variti jednu na drugu, danas nećeš pisati sarkastične mejlove, nećeš preticati sporije od sebe, nećeš žuriti na posao, žuriti s posla, poješćeš nešto čorbasto, za razliku od uobičajenih stvari koje jedeš s nogu...

Ne mogu a da ne pomislim o čemu je mislio u tim poslednjim trenucima dok ga je stezalo u grudima. Želim da verujem da nije mislio na to kako ne sme da zakasni na posao, i kako danas ima toliko toga da obavi... Ne, mislio je na svoju ženu, mislio je na decu, možda je pomislio na kuću u kojoj se rodio, fiću kojom je ljubav svog života vozio u gimnaziju (bili su zajedno još od srednje škole), druga iz vojske, prve zubiće svojih devojčica, prvu peticu u školi..

A ja, ja ću se sećati kolege s posla, kog sam svojevremeno obučavala, kako se popunjava virman i otvara tekući račun. I nekog od koga sam i ja vremenom dosta naučila. Setiću se nekog ko mi je promenio gumu na kolima, kad moj muž nije bio tu i kada sam potpuno bespomoćno stajala s dizalicom u ruci. Setiću se nekoga čiji sam savet volela da čujem, bilo da se radi o kupovini novog stana, ili izboru učiteljice za stariju kćerku. Da smo imali više vremena, definitivno bi mi bio drug. Ovako, bio je kolega, neko na koga sam mogla da računam.

Sad više toga nema. Tek sada je bivši kolega, bivši drug, bivši, bivši, bivši.

Objavio hotahota u 26. novembar 2011 15:26:56 | 3 komentara

Jesenja bolest...

Stigla mi je esemesom:

JESENJA BOLEST: Melanholicna vlaga se sakuplja negde u unutrasnjosti, covek postaje suv kao list, veoma lep ali lako lomljiv. Mora se pazljivo s njim, i on sa samim sobom.

Izvesni G. Petrovic, ko god da je - lepo je to smislio, pa mi prosto zao sto se nisam prva setila.

Objavio hotahota u 11. novembar 2011 19:36:08 | 3 komentara

Pozdravio me Frojd...

Sta se desilo prosle nedelje...? Svasta.

Jednog dana sam dva sata putovala do posla, i dva nazad. Popizdela sam nacisto. Jebem ti i Gazelu i sve, sta je vise rade, devet meseci, a kad god prodjem - nema dva i po majstora na njoj?! Dosla sam s posla malo pre drugog dnevnika. 'Nemoj ni da se izuvas.' - veli mi Muz 'Popi kafu, pa polako nazad, da ne okasnis na posao.' Lepo me utesio, nema sta. Ume on ponekad, tako...

Onda sam imala i par gafova na poslu. Klijentu i to veoma bitnom, poslala sam promet po kreditnoj KARICI. Gde mi se dede T, da me ko pita...? Lapsusi su cudo, pozdravio me Frojd.

Onda, jedan drugi klijent je uspeo da me iznervira. Mene. koja dugi niz godina vazim za  Gandija, kada su klijenti u pitanju. Sa mnom nema problema, ja ih sve smirujem, kod mene niko ne histerise, ja umem sa svima. Elem, sa ovim nisam umela. Mali, neotesan, pa jos i pun sebe. Metar i zilet. Kikirez. I u uskoj majici, sve onako uz telo.  A ja fina. k'a vazda. Ne dam se iznervirati. Zen budizam, sta da vam pricam. A on zapenio. Buni se covek sto mu naplacujemo devedeset dinara za odrzavanje racuna. I hoce da me pojede za tih devedeset dinara. Pa majku mu, mislim se, nisam ti ih ja skinula, skidaju svi i skidaju svima. Skidaju i meni a ja radim ovde.

NE.On je ljut, we didnt agree this way. Dobro, majstore, kazi ti meni jesi li dobio ponudu od nas pre nego sto smo usli u pricu? Jesam. Je l tamo pise devedeset dinara? Pise. I...? Pa nisam imao vremena da citam. E..? I tako mic po mic, vidim ja, nema leba od njega. Probam da okrenem na salu, da ga malo otkravim... Velim, ako je tih devedeset dinara toliki problem, pa evo platicu ja. It goes on me. Uuuu, smrtno se uvredi, dasa. Kaze, you insulted me. Eskjuz mi, aj didnt min tu. A sve mi u glavi bubnji. Zato sto znam koliko para ima i kolika mu je plata i gde radi i sta vozi i sad mi tu pravi problem za devedeset dinara i ponasa se prema nama kao da smo gradjani (dvadeset)drugog reda?!

Nemoj neko da me sad shvati pogresno. Naucena sam da je klijent Bog. Naucena sam da je uvek u pravu. Savrseno mi je jasno da zivim od tih istih klijenata, i da nisu tu oni zbog mene, nego ja zbog njih. Sve znam, i sve mi je jasno. I retko pravim greske u koracima, tog tipa. Cak ni sa ovim glibavim nisam imala losu nameru. Ali mi je pukao film. 

Ok, pomislila sam. Ja sam tu zbog tebe i tebi slicnih. Ja sam tu da senim kao kuce, onog trenutka kad se pojavis na vratima. I da budem nice and polite. Da ti izadjem u susret, da te ponudim kafom, da smisljam kako da zaobidjem procedure da ti ne bi cekao duze od dva minuta a da opet ne dobijem po usima zato sto ne igram po pravilima. Ja sam tu da ti budem na usluzi iako znam da tu uslugu i taj poseban tretman ne zasluzujes TI , vec ona sestocifrena brojka na tvom racunu. I sve je to u redu, ali nemoj me, da izvines, jebavati, jer, na kraju krajeva - i mi, cigani, imamo dusu.

I tako, ode on, mrtav uvredjen. Ja, ostah u cudu - kakav je to, uopste, covek...?! Nemoj da se nerviras, kaze mi Cole. Idemo na kafu posle posla. I tako, odosmo na KAFU. Pokupimo usput jos jednu koleginicu. Zajedno smo jaci.

Izvolite...? Ja cu Lasko. Tamno. Ja cu dzin tonik. A da nemate slucajno kuvano vino...? Kafu cemo, ionako, ujutro.

Objavio hotahota u 5. novembar 2011 17:57:07 | 10 komentara

Malo DIR, malo SINSIR...

Dobih mejl pre neki dan. Da ne bude zabune, oni iz Great Bussines Recipe-sa mi nisu nista odgovorili. Niko ni da nazove da kaze 'slusaj, nisi dobila posao, niti ces, ne odgovaras nam iz XY razloga, ali, samo da znas, dobar ti je onaj mejl, siti smo se ismejali...' Pretpostavljam da: pod a) cekaju da rok za podnosenje prijava i zvanicno prodje, pa ce me zvati, bod b) moje motivaciono pismo uveliko cirkulise po firmi i to pod oznakom URGENT, a sve u svrhu upisavanja od smeha doticnih kolega i koleginica ili pod c) opet sam omanula. Zapravo sam toliko sigurna u ovo C da mogu, mirne duse da ulozim Kviska. Ako nista, udvostrucicu broj bodova, a da se ne pocesem po guzici.

Elem, da se vratim na mejl koji DOBIH. Za neobavestene - bio je to jedan razgovor za posao, za sasvim obicnu poziciju, sa sasvim obicnim, gotovo retardiranim, spiskom zaduzenja, ali zato u veoma neobicnoj firmi, sa takodje neobicno velikim prosekom plata za nas, obicne smrtnike. I kao sto to obicno biva, uspela sam da se, uprkos ogromnom interesovanju, iz prve plasiram u uzi krug. Razgovor zakazan, i to u sred radnog mi vremena, na sasvim drugom kraju grada. Ok, smislicu nesto. Moram da odem. Izmislim neku besnu laz, i kazem da cu kasniti na posao. Uprkos saobracajnom kolapsu i cinjenici da sam se do pred sam kraj premisljala da li da obucem ovo ili ono - uspem da se probijem do centra grada, nadjem propisan parking i to sve pre zakazanog termina. Sva onako hepi, napirlitana, dobre energije, pozitivnih misli, spremna da ostavim utisak, da ih ubedim - eto bas ja sam ta koju trazite.

I ja tamo, kad ono - medjutim. Atmosfera (a to je nekako prvo sto primetim gde god da se pojavim) - nula bodova. Ljudi - hladni, sterilni, rezervisani, svi kao dozlaboga u poslu, u strrrrrasnoj frci.  Komunikacija - svedena na minimum. Obracanje sa 'draga', od kog mi se iz poznatih razloga dize kosa na glavi. (Uvek se nekako ispostavi da nisam ni D od draga onima koji me tako oslovljavaju i to 'draga' me vise podseca na ono ne-mogu-nikako-da-ti-se-setim-imena pa cu te zato zvati Darling.)

Sedosmo. Dva muskarca i zena i vizavi njih ja. Njih dvojica mi nesto mnogo fini, a ona samo sto me ne pojede, sa sve snalama za kosu. Znate onaj kruti, hladni tip, koji se trudi da ne pokaze ni jednu emociju, ni dobru ni losu, da vam ni najmanjim gestom ne da do znanja da joj se, daleko bilo, dopadate i da imate sanse i za sledeci krug. Celicna lejdi. Obraca mi se na engleskom, pita me standardna pitanja. Standardno i odgovaram. Opustena sam, nemam onaj grc u stomaku, jer mi je jasno da ovde 'leba nema. Tell me something about yourself, kaze mi dok me skenira, onako svojski, od glave do pete. Osecam da je ni najmanje ne interesuje, cak se ne trudi ni ta prikrije tu nezainteresovanost. Osecam da, dok se ja trudim da u svojoj glavi simultano prevedem smislenu recenicu, razmislja kako sam lepsa od nje (nije bilo tesko, majke mi), kako imam par desetina kila manje, (e tu sam se vec pomucila) i kako i pored dvoje dece uspevam da udjem u konfekcijski broj 38. O tome kako mi je kosa lepa, sminka 'u tonu', i kako ova dvojica pored nje vec pomalo balave. Osecam i to da nece presuditi to sto sam prekvalifikovana, kao ni cinjenica da sam se dopala ostatku zirija. U konkretnom slucaju, presudice to sto njoj nikako nisam 'legla' i ubedjena sam u to i bez da mi se kaze. '...we will let you know about decision...'  kaze mi dok se mlitavo rukujemo. (Pri tom, ona je ta koja ima ruke poput jegulje).
'I am sure you will...' ,pomislim dok plasiram svoj najlepsi osmeh za goodbye. How yes no.

Kako je bilo, pita me Muz. Nikako. Molim Boga da me ne pozovu, jer ako me pozovu, necu biti u prilici da ih odbijem, a ne znam sta bi' i kud bi' s njima. Nisam ja od te fele, nit' sam ja za njih, ni oni za mene.  I tako, vracam se na posao, s dobra dva i po sata zakasnjenja. Zali Boze, da sam znala. ne bi ni isla, al ajd' sad... Kako je baka, pita me sefica. Baka...?! Aaaaa, baaaakaaaa.... Dobro je, mnogo je bolje, hvala na pitanju. Lekari kazu da ce se oporaviti. Mada - godine su to. (Lazem, granje ne drzi. Sta cu, moram.)

I tako, stize mi mejl pre par dana. Ne od nje, vec od nekog skroz levog. Ocigledno, ona dvojica nisu imala pravo glasa. Dear D, kaze. Thank you for attending the interview for the post of the Office Assistant. Nema na cemu, mislim se. I am sorry to have to inform you (mogu samo da zamislim koliko ti je zao), that after careful consideration we are unable to take your application any further. (Ma, sta mi naprica...?!)  I know that this will be disappointing news for you. (Cuj,disappointing..? Meni...?!) Thank you for the interest you have shown (Nema na cemu.) and the trouble you have taken in applying. (E vala da znas da sam se iscimala da dodjem. A i ova moja sirota baba, da zna koliko je puta zbog mojih apointmentsa zavrsavala u bolnici, jednom zamalo da je saranim, stvarno je cudo kako je zena posle 'dva sloga i tri mozdana' uopste ziva.) Sincerely yours.... ( Jasna stvar...)

Sta kazu, sta kazu, pita Moj Muz. Nista, kazem i okrenem mu laptop. Gleda. Cita. Cuti. Cutim i ja. Disappointment do mojega. A sto im fino ne odes na Reply i samo napises FUCK YOU, predlaze. Smejem se. Bas bi bilo dobro. Onako, dati sebi oduska. Fuckyoufuckyoufuckyouall.... Uzimam laptop. On me gleda. Zna koliko sam luda. I koliko mi malo treba... Ali, ma koliko bih zelela, ne mogu. Sign out. Close. Shut down. Jebi ga. FUCK ME.

Objavio hotahota u 19. oktobar 2011 19:35:09 | 12 komentara

Great bussines recipes...

Probala sam na sve nacine da nadjem posao. Vec dve godine - pratim konkurse, saljem sivije, zovem, pitam i - nista. Ko me cita duze, zna da tu i tamo i upadnem u neki uzi krug, pa jos uzi i najuzi, a onda nastaje tajac i telefon prestaje da zvoni. Uprkos iskustvu, uprkos znanju, uprkos odlicnom utisku koji ostavljam, uvek se nadje neki idealniji kandidat, neko s vezom, neko ciji tata poznaje necijeg tatu, koji opet ima prijatelja koji poznaje... a pritom duguje i uslugu.... JA nemam tatu. Mislim, imam, ali moj tata je daleko i nema prijatelje na koje mogu da racunam. U mom budzetu ne postoji stavka ZA PODMAZIVANJE ovog ili onog, tako da i tu gubim dragocene poene. Na razgovore za posao ne dolazim razgolicena, dekoltirana, nosim samo ono sto imam u glavi i poneku postenim radom stecenu preporuku. I sve se nadam, mozda ce, bas mene, bas ovog puta.... Kad ono, njente, nada, nula bodova.  I onda, pokupim svoje krpice, obrisem kolena i idem dalje. Kao nije mi nista, velika sam devojka, sve je to zivot, mora covek i da padne, da bi ustao, tesim se glupostima, vise srece u sledecem izvlacenju, pa dobro, mozda to i nije za tebe, smisljam milion opravdanja, bivam skenjana dan dva, a onda zaboravim, i sve tako... Kao - nije mi nista, ok sam. Malo sutra sam OK.

Danas sam, eto, poslala cv jednoj cuvenoj marketinskoj agenciji. Dopalo mi se kako su osmislili konkurs. Stvarno mi se dopalo. Na foru, mi imamo 'great bussines recepees', pa neki kolacici na dnu...  Je l' tako...? Ok, drugari, sad cu da vam napisem moj recepis. Znam, mogu da ispadnem budala. Verovatno cu i ispasti. Ni prvi ni poslednji put. Mogu da mi se smeju, mogu da kazu kako nisam normalna, sve mogu, moze im se. Ali barem me nece dilitnuti bez da procitaju.

Postovana Gospodo, rekla sam.
Cestitam, upravo ste pronasli svog Office Managera!
Pred vama je aktivna osoba, timski igrac, fair player, kreativac zarobljen u telu bankarskog sluzbenika (sto cete videti iz nimalo zanimljivog CV-a koji se nalazi u prilogu), naviknuta na rad u dinamicnom i vrlo neprijatnom okruzenju, u kome se posvecenost poslu i rezultati rada ni najmanje ne vrednuju.

Ukoliko zaista trazite odgovornu osobu, ukoliko pod razvijenim organizacionim vestinama podrazumevate da i pod pritiskom i kratkim rokovima, posao uvek biva zavrsen valjano i na vreme, nekog pedantnog i preciznog (tj. nekoga ko ne gubi postu, ne zaboravlja da plati fakture, i odlicno se snalazi u administraciji.), nekoga ko ce biti odlican asistent kolegama (i kuvati sjajnu kafu ujutro), a komunikaciju s klijentima i gostima odrzavati na zavidnom nivou - onda smo na dobrom putu da, u duhu Vase kompanije,  stvorimo jos jedan 'great bussines recipee'.

Salu na stranu, zaista ispunjavam sve uslove iz konkursa. Zasto bas VI i cemu ovakvo obracanje? Zato sto smatram da ste drugaciji, da se izdvajate, da ste dovoljno hrabri da igrate na neke druge karte, da se kod vas ne dolazi preko veze i da nije bitno cija ste svastika, snaja i koga poznajete, vec da li zaista znate da radite svoj posao. I zato sto od srca zelim da budem u timu u kome na dresovima  igraca pise ' Woof, Zorke, Deja, Mrgi, Velika Iva...' a ne Dr. Mr. Sci i sl.

Iskreno se nadam da cete u meni prepoznati deo svog tima, i da cemo ubrzo imati prilike da se upoznamo.Srdacan pozdrav, bla bla...

Eto drugari, iskreno se nadam da ce me zvati. U stvari, pre ce biti ono drugo.... Al nema veze, prijalo mi je dok sam pisala. A sada idem, Dusa Moja napravio sataras, kaze - steta da propadne, onolika paprika. 

Objavio hotahota u 15. oktobar 2011 20:35:29 | 13 komentara

Sto godina samoce....

Neko mi je prosli tekst prokomentarisao kao dosadan. Ok, pomislila sam. Nije mi bilo pravo, ali dobro. Nekom sam dosadna. Mozda i jesam. Kome? Ne znam. Taj se neko nije potpisao.

Od pomenutog teksta do danas nije se bogznasta desilo, tako da se iskreno pitam da li da uopste pisem, i da li ikoga zapravo zanima sta se desava, kako to Sizif jednom rece - ovom mom Hotahota plemenu.

Bilo je svega, na tom odmoru, cije su pripreme po recima Anonimusa, bile dosadne. U slucaju da nekoga zanima - evo kako je bilo: prvo smo otisli u susednu nam republiku, na par dana, u babin stan (babe Moga Muza  koja je passed away pre dve godine). I tu nam je bilo dobro, osim sto nije imao ko da nam cuva decu pa smo Moj Muz i ja izlazili na smenu. On sa svojim, a ja sa svojim drustvom. Iako sam se zarekla da necu da kuvam na odmoru - bilo je jace od mene, pa smo u par navrata ponesto i srknuli kasikom.

Jedno vece sam izasla sa G. u pivnicu. G. je moja skolska, iz starih dana, prvo gimnazijskih, posle i onih studentskih, tako da slobodno mogu reci da je G. svedok svega i svacega. Ovoga puta bila je svedok da sam bila upitana za ples od strane najneverovatnijeg coveka kog mozete da zamislite. Ok, mahao je on meni celo vece, podizao casu, nazdravljao, ali ja sam sve mislila da on to nekom tamo, iza mene, mislim ne poznajemo se, sta ima meni da nazdravlja. Kad krenu neka laganini stvar, i eto ti njega. Ma ne da se opisati. Gastarbajter, jasno ko dan, jer takvi vise ne uspevaju kod nas. Zlatna kajla, cvike u kosi (u ono malo kose), kosuljica raskopcana, da se vidi ljubavni tepih, kais sa cirkonima, cipele - tihotapke, sunjalice, model sedamdeset sedma. Mogu li damu da zamolim za ples? Ajme meni, nemoj, zivota ti, nemoj mene, ovako te molim. Dama ne plese veceras, kaze G. Dama je udata. Dama je majka dvoje maloletne dece. Ponosni vlasnik terijera. Dama ne plese s vukovima.  Dama je sve, samo nije Dama. Barem ne takva. Ajmo, kazem joj, zovi taksi, brzo, samo ajmo.

Ovo je blam. Ovo je najgori blam, ponavljam. Bice da mi je frizura losa, nesto nije u redu, zasto bas ja, zasto mene, od svih, bas mene nasao da pita za ples, tip izgleda kao makro na zalasku karijere, jebo te... Sta ti je, kaze G. Takve stvari treba da ti imponuju, kakav je da je, pitao te za ples. Bas mi imponuje! Najgori tip u precniku od tri kilometra me pitao za ples. Ne znam da li da se smejem ili da placem. Neces nikom da pricas, obecavas? Obecaj da neces nikome reci...! Obecaj, obecaj, obecaj... Kako je bilo u gradu, pita me Muz. Onako, nista posebno, znas vec, svaki put isto...

Sutradan smo otisli u Mostar. Na moj nagovor, kod moje familije. Ili barem onoga sto je ostalo od moje familije. Muz je u cudu, deca takodje, ne vidjamo se tako cesto, pa svaki put ispocetka moram nekome da objasnjavam ko je tu kome sta. Veliko Dete zna, ali Milo Malo nikako da pohvata. To je moja mama, kazem. Tvoja baka. Gleda me. Bake bi trebalo da budu drugacije, u njenoj interpretaciji. Bake nemaju dugu crnu kosu, crvenu haljinu i Hello Kity rajf na glavi. Bake se ne glupiraju i ne piju pivo. A ono tamo, to je moja baka, nastavljam. Moja baka, ponavlja Milo Malo. Ne tvoja baka, to je moja baka, mama moje mame, a tvoja prabaka. Milo Malo se smeje. Praaaabakaaaa... A ono ti je drugi tata? Nije. To je samo drugi muz moje mame. A moj tata je Deda S. Sad je vec u cudu. Drugi muz? Kako to moze, pita Milo Malo, da se ima dva muza... Moze, i dva i tri i stotinu, samo nekom je dosta jedan, a nekom...

Rucaaaaak, kaze Nensi. Nensi je baka. Izvedenica od Nana, Nena, jebem li ga, vise se i ne secam. Nensi voli Cecu i navija za Manchester, zato sto je Dzeko tamo. Nensi je luda ko struja. Sedamo za sto. Previse hrane. Gde god da odem samo se jede. A jos smo upali u sred Ramazana, kad se kao posti. Moji nisu od te fele, suvise su izmesani i ima ih i ovih i onih da bi se ozbiljno drzali bilo koje religije. Zasto onda zivite u Mostaru, pitam. Jebi ga, dobra je klima. Sat do mora, dva do Sarajeva, volja ti tamo, volja ti ovamo.

Sogandolma, hurmasice, kadaif, livanjski sir, cacanska rakija, kajmak, sir... svega je bilo. I sve je stalo u ta tri dana. Stigli smo i da pojedemo i da popijemo i da se na jedan dan spustimo do mora, prosla sam pored Zitomislica, Pocitelja, Metkovica, Ploca... Dugo nisam isla na tu stranu. Bas dugo. Sve je to isto, pomislih. Iste masline, isto more, borovi, magistrala sa koje puca pogled u plavo. Ipak nije. Nema nijedne beogradske tablice, u kaficima se ne cuje nasa muzika, i Milo Malo biva ignorisano kada zatrazi DVE kugle sladoleda. Zelim da verujem da nije tako i da je svuda na svetu jedino vazno kakav si covek, a ne odakle si i da li govoris ekavicom, ijekavicom, ikavicom, kako god. Pakujem mokre peskire, idemo, kazem. Milo Malo nece iz vode ni pod razno. Kupicu ti sladoled, obecavam. Al dve kugle, pokazuje mi prstima iz plicaka. Ne, kupicu ti TRI, velim i podizem tri prsta. (Ona, nasa tri prsta.) Na sred Lijepe nase. Jesi normalna, pita me mama, hoces neko da te vidi...? Pa nisam mislila... ja sam samo.... mislim, tri kugle, to sam mislila. Jebi ga, kaze ona, sto joj lijepo ne uzmes onaj na stapicu i mirna Bosna....?!

Vracamo se u sitne sate, deca kuntaju na zadnjem sedistu, oborena, izmorena, gladna. Prolazimo pokraj Lidl-a. Krivo mi je sto ga mi nemamo. Stani, kazem mami. Idem samo da zvirnem, ostalo mi kuna... Ulazim, prelecem preko rafova, zaustavljam se kod gondola sa kartofell salatom, mojom omiljenom, jos iz vremena kada sam bila u Berlinu. Jedno pakovanje. Ne, mozda bolje dva. Ipak tri. Nema to tamo. I sladoled na stapicu. Valjda primaju Vizu.

Idemo u setnju, Muz i ja. Nema smisla, bili smo u Mostaru a da ne odemo na Stari most. Mrzi ga da seta. Da moze, parkirao bi se na samom mostu. Je l ima jos puno, pita. Nema, tu je blizu, sto si takav, hajde, vodim te na pivo. Noge bole nenaviknute na kaldrmu. Stojimo na mostu, pijemo pivo, slikamo se. Neretva huci. Svaka im cast, kad skacu u nju. Ima do dole da se sit naletis. Hocemo li, pozuruje me Muz. Jebo te, ni pivo nisam popila, a ti bi vec kuci. Sta ti je, jesi ok? Jesam, kaze. Laze. Znam da laze. Kad god krene da me tako pozuruje, znam da mu nije dobro, i da mu pritisak skace ili pada, i da ga vojska anksioznih uzima pod svoje. Jesi siguran da neces jos jedno pivo...? Odmahuje glavom. A sladoled...? Jednu kuglu..? Jednu maaaaluuu....? Jok. Nece.

Krecemo kuci u pet ujutro. Natovareni svim i svacim. Lavanda ubrana u predvecerje. Suvi vrganji. Hurmasice. Velika bajadera, cokolada s rizom za djecu, (sta je to riza, pita Milo Malo, riza je pirinac, prevodim) kocka od sitnog secera, meni za uz kafu, komad dobrog hercegovackog prsuta, za posebne prilike. Napolju jedva svice. Iskradamo se niz cestu. Hodza se oglasava sa minareta. Alah-u-ekber... Majka mase. Disem duboko dok se smanjuje u retrovizoru. Jos jedan Mostar sevdah reunion je zavrsen.

Welcome to Republika Srpska, pise na tabli. Jos malo pa smo stigli, kaze Moj Muz. Nemoj tako brzo, upozoravam. Ma hajde, rano je, nema ih sad. Samo sto je to rekao, iza krivine, kad eto ih. Dva druga. I palica. Dobar dan, dobar dan. Prekoracenje brzine. Sta cemo sad? Moramo pisat kaznu... Nemoj, boga ti, kaze Moj Muz i daje mu dvadeset maraka. Evo, popijte pice, ti i kolega. Skrgucem zubima. Nastavljamo put. Dvadeset maraka... Za dvadeset maraka ja radim citav bozji dan, a on...? Sto si takva, kaze Muz. Moze mu se. Ali dvades... ponavljam. Hajde, hajde, cim stignemo, vodim vas sve na cevape. Bi mi lakse. Al na one prave, kod Muje, pitam.  Kod Muje. Jeeeee, idemo kod Muje! Deset u pola s lukom. Welcome to Republika Srpska. Je l' opet dosadno, Anonimuse...?

Objavio hotahota u 29. septembar 2011 23:17:12 | 16 komentara

i bi odmor....

I bi odmor....  Kako je bilo? Kratko, ako mene pitate. Kad pomislim da ću u ponedeljak na posao, krenu mi detonacije po stomaku, stara kašikara se probudi...

Ali dobro, krenusmo mi onog petka, predveče, bez termosa, bez suncobrana, bez svih onih rekvizita koje nam 'možda zatrebaju eventualno'. Mislim, stvarno. Moj Muž se potrudio da ponese SVE, od pet pari cipela, preko dvanaest majica kratkih rukava, čarapa brat bratu za tri noge, o gaćama da ne govorimo. Čak je uspeo da mi prokrijumčari i merač pritiska i torbu s lekovima, koju sam otkrila tek kad smo se raspakovali. (Sreća pa nas nisu pretresali na granici jer bi pomislili da opremamo omanju apoteku, u najmanju ruku!) Ali taj misli na sve, nema šta.

Šta će nam, 'leba ti, vitamin B i aktivni ugalj? Pa ne kanim se trovati na odmoru! - osula sam po njemu. Neka, neka, nikad se ne zna - odgovorio mi je pogledavši me onim svojim pametnim očima.

Milo Malo je spakovalo svoj Bratz ljubičanstveni kofer, u koji sam zaboravila da zavirim pre nego ćemo krenuti. Kako sam se tek tu iznenadila? Mala je spakovala sve Medžik Ponije koje je uspela da pronađe, plasteline u svim mogućim bojama, kupaći kostim, debelu trenerku, vlažne maramice, češljić i ogledalce, (majkino zlato, nigde ta ne ide bez ogledala).

Veliko Dete se potrudilo da ponese svu svoju kolekciju lakova za nokte, ali avaj - aceton zaboravismo! Na moj nagovor ponela je i knjigu, da prekrati slobodno vreme, ali (gle čuda) nije je ni pogledala. Toliko je kukala da joj kupimo autobiografiju poznate nam manekenke, da sam mislila da će je progutati u danu, ali ona, evo od jula nikako da se makne sa četrdesetsedme strane. Dakle, ili autobiografija ne valja ili moje dete ne voli da čita. Pitam se šta li je...?! Možda je trebalo da joj uvalim Tihi Don?

I Badija smo poveli, šta bi drugo. A kako je, jadničak, pre par dana operisan, i to zaprave, pod totalnom anestezijom, onako obrijan i sa devet kopči na vratu, ufircan ko Frankenštajnova mlada, plašila sam se da nas ne vrate sa granice.

A sendvica napravila - tovar! I sve su pojeli, nemani, a da ni granicu nismo presli. Ma na Gazeli su poceli da mi kukaju kako su glaaadni. Boze me sacuvaj, ili nam je zemlja Srbija mala premala, (kad do Bajakova sve pojedu) ili su, blago meni, mashala-apetita...?

To be continued...

Objavio hotahota u 30. avgust 2011 20:35:15 | 3 komentara

Turnofiranje...

Zaista, divan dan. Utorak je davno iza mene. I sreda. I nadrkani klijenti, i devizna plaćanja, i menice i sistem koji malo malo pa padne. Izašla sam juče u pola šest s posla. Mislila sam, kako je krenulo, ostaću do mrklog mraka. Milion stvari koje nisam stigla da odradim, stikeri ovde, stikeri onde, svuda samo žuti stikeri sa porukama, uputstvima, napomenama, uključi out of office, autoreply... Dok sam sve to sredila -  pozlilo mi je. A onda sam se i nervirala. Jer znam - sve ja to džaba radim, i pišem mejlove s naznakom urgent, kad će me sve sačekati kad se vratim. To što ja radim tuđi posao, (često i revnosnije nego svoj rođeni), ne znači da će neko raditi moj, dok mene nema. A još će me, i pored svega,zvati mali milion puta, da pitaju 'kako ovo i kako ono'. Neke ljude jednostavno mrzi da čitaju.

'Je l' putuješ negde...?'- pita me šef, valjda da proveri da li da me negde na pola odmora cimne da se vratim jer nema ko da radi. (Svaki put mi to uradi, čudo jedno. I svaki put ga iskuliram - jer moj odmor je MOJ odmor i nema tog Branch Managera koji će da me natera da ustanem od stola sa roštiljem,  i kažem 'jebi ga, baš mi je lepo s vama ali moram, znate, na posao'. Što kaže Veliko Dete, mama se turnofirala i to je to.

I tako, turnofirah se malo pre šest. Srećna što stvarno nisam ostala do ponoći, i što sam dobila na vremenu, pozovem Coleta. (Cole, moj female drug, s posla, jedino biće koje zna i razume.) Veli ona - sačekaj me, tu sam za minut, samo da kupim Somersbi. Hoćeš ti? Neću, kažem. A, da, voziš.

Idem do Coleta, kažem Mužu. Samo da pozajmim termos, trebaće nam za put.

I tako odosmo do nje. Baš loše izgledaš, primećuje ona. Loše se i osećam, priznajem. Umorna sam, sve me stislo, baš sam ono - drop dead. Ajde, de, ne kukaj, sad si na odmoru. Da, na odmoru sam, već celih petnaest minuta. Sto posto nećeš jedan, pita i pokazuje na Somersbi. Jedan? Hladan? Ajde, al samo jedan. Vozim.

Pola je devet. Cole pušta narodnjake na you tube-u. Bira neke iz naftalina, mlađa je od mene tri godine, a šije me u onim starim kafanskim. Za nekog ko ide po bear festovima i foam partijima, jako dobro se snalazi s jednim Tozovcem. Otvara mi i četvrti Somersbi, flaša je hladna, rosi se, prija. Kako ću da vozim, crna ja? Šta te briga, spavaj kod mene, kaže Cole. Ne mogu, ja sam udata žena, majka dvoje maloletne dece. Ne mogu tek tako da prespavam kod drugarice. Takve stvari se na mojoj planeti planiraju danima unapred, i na sastanku kućnog saveta izglasavaju s tesnom dvotrećinskom većinom.

Posle četvrtog - krećem. Molim te, javi mi se kad stigneš, kaže Cole. I nemoj da puštaš glasno muziku, i da luduješ, vozi polako. Moj Cole. Prvo me napije, a onda mi kaže da pazim kako vozim. Zato je i volim, neka uđe u zapisnik.

Vozim polako, pazim na reflekse, naprežem oči, nije baš lako. Trebalo je da ostanem da spavam, ili barem da pozovem taksi. Možeš ti to, bodrim se. Zapravo, veći je problem to što mi se nakon četiri Somersbija strašno, užasno, baš baš ide u wc. Zamišljam scenu - kad bi se sad desio neki zastoj na putu, ili da me nedajbože zaustavi policija - zbogom! Up...ala bi' se na licu mesta.

Pred vratima tražim ključ. Preturam po onoj torbi, nikad ga nema, kad mi treba. Zvonim, zvonim, zvonim! Milo Malo mi otvara. Upiškiću se, kažem i ulećem u wc, čujem kako se smeje. Mame ne mogu da se upiške - kaže. Oooo, mogu i tekako, pomislim. Mame mogu sve.

Muž me skenira. Koliko, pita. Pet? Šest? Četiri, priznajem. Majke ti? Majke mi. Ček' samo da joj se javim, brine. A termos, pita Muž. Ne kapiram, šta TERMOS...? Aaaaaa, lupim se po čelu.  Taj teeermoooos. Pa jebi ga kad sam se turnofirala.

Objavio hotahota u 13. avgust 2011 12:46:46 | 1 komentara

Kakav 'radostan' dan...

Grozan dan. Utorak. Mobilni je zvonio do beskonačno. Prvo sam se smrzla noćas k'o neka stvar, jer sam zaspala u jednom a probudila se u drugom godišnjem dobu. Bem ti i kišu i sve... Ustanem nekako, šta ću - moram.

Onda ona kafa... i nije kafa kad moram da je sručim za pet minuta... Pa onda krenem kao nešto da petljam oko kose, vidim ne ide, neće pa neće. (Da ne pominjem to što nisam znala šta ću da obučem, jer je trenutno NEraspoloženje trebalo uskladiti sa NEvremenom napolju.) Nekako uđem u one nepogrešive  crne pantalone i vidim pukle malo nazad. Pa i ne pukle, kad ovih dana tamanim sve što mi padne šaka. (I tu mi se raspoloženje još više sroza.)

Uđem u kola, vidim kazaljka za gorivo na rezervi, što znači da ću morati na pumpu, a već imam loše prolazno vreme. Jooooj! Sipam nekako taj bezolovni, uključim se u saobraćaj - kad on -. stoji. Oteglo se, Gazele ni u najavi.

Mrzim ovakve dane. Ne znam otkud ni zašto, ali prosto naiđu i moraju da budu. Svi me nerviraju. I u kući i na poslu, i svuda. Ne javljam se na telefon, ne odgovaram na mejlove, radim sa  sniženim kapacitetima, mozak na rezervi, strogoj.

Jedva čekam kući. A nikad da 'zvoni'. A i posla, k'o na klinac, preko glave. I sve samo mene čeka. (Ne zato što imate posla s nekim vunderkindom, već prosto ja sam najveći magarac kog poznajete.) Ali danas prosto nisam u elementu.

S mužem razmenjujem samo službene poruke, jer smo se sinoć pokrvili. Ma i nismo se ono skroz pokrvili, nego eto tako, nešto mi dopizdilo. Svega preko glave. I kuće i posla i dece i svega. Zamor materijala.

Treba da idemo na odmor. Za tri dana, a ne znamo ni gde ćemo. S dvoje dece i psom, baš mi i nije do avanture. A ni veš mi nije opran, tako da neću stići ni da se spakujem k'o čovek, a onda ću na kraju opet JA biti kriva jer on nema čiste košulje, a deca... Ma mislim, muka mi je.

Veliko Dete me ignoriše za medalju. Njoj je prdnulo u pamet da je po ovoj kiši vodim u Delta CIty, ja joj rekla da 'sjaše' i da nema šanse da ikuda idem, i eno je, ljuda dozlaboga. Rekla mi je da nije ona kriva što ima 'HENDIKEPIRANU' majku. E do mojega! Nisam čak imala snage ni da se svađam s njom, a kamoli šta drugo. I jesam hendikepirana. Osoba sa posebnimm potrebama. A danas mi je potrebno da legnem, ušuškam se u nešto mekano. ćutim, žmurim, ćulim...

I kao da oteram maler uzmem da napravim jedan naoko jako lep kuglof koji sam videla na netu. Mmmm, maslac, belanca, vanila, žuto, lepo, mekano,,.., smućkam ja to, razmišljam, sad ću da nam pristavim kaficu, pa lepo po parče kuglofa, pa ćemo se sve natenane dogovoriti... Kad vidim - on zasp'o. Šta će, siroma, nije lako biti privatnik. Uzmem onaj kuglof da prevrnem, neće - zalepio se, zapek'o pa ni tamo ni ovamo. Krenem da stružem nešto kao nožem sa strana - jok, ni makac. Pokrijem modlu mokrom krpom, da otpusti - ništa. Treskam levo desno - neće. Jebi ga, danas nije trebalo da mesim.

Mama, gladna sam, kmeči Milo Malo. Okanem se ćorava posla, vidim on neće napolje, dam detetu kašiku i kažem 'jedi'. Gleda me zbunjeno, Ali mama, to nije supa...!? Jebi ga, pravićemo se da jeste.

Popijem moju kafu. On spava. Popijem i njegovu kafu. On još spava. Krenem nešto da kao sređujem po kući, pa odustanem. Ne moramo ni otići na usrani odmor. Znam da sam nakraj srca. Nije svaki dan ovako. I nisam ovo ja.

Ali u slučaju da IKADA otvorim tu poslastičarnicu - toplo vam preporučujem da me UTORKOM zaobilazite u širokom luku.

Objavio hotahota u 9. avgust 2011 19:49:15 | 10 komentara

Jedno jutro ispod moga prozora....

... desila se frka neopisiva. E sad tu Bajaga kaže 'znam da nisam spav'o, mada mi se malo zevalo...'  A ja sam spavala, kuntala, i to onako najslađe, subotnja dremka, nakon ručka. Spuštene roletne, tv na mute-u, velim, 'ajd samo ću malo pa posle da pijemo kafu... Al' ne lezi vraže. Baja leg'o na sirenu, ispod prozora. Tuuuuu. tuuuuuuuuuu....! Malo ćuti pa opet. Tuuuu, tuuuuuu... Ide na ganglije... Prevrćem se po onom krevetu, mislim se - e sad ću da ustanem da ti...

I ustanem ja onako nadrndana, drknem onu roletnu da vidim ko je, da mu sve po spisku, kakav je to način, subota popodne, pošten  svet je pojeo svoj pošteni ručak, pošten svet radnim danima radi, pa bi sad pošteno da se odmori... Ahaaaa... Podignem roletnu, pogledam kroz prozor, vidim nekakav daewoo. parkiran taman ispod prozora. Unutra dvojica. Pa i nisu klinci. Onako, između trideset, trideset pet. Cirkaju pivo. Pustili muziku, (odvrnuli Sinana do daske), otvorili prozore, šou. Vidim, razvaljeni k'o sveta zemlja. Dakle - nema pregovora, ne mo'š s njima na finjaka, da im kažeš ' komšija, je l' to može malo tiše?'.... Urađeni za medalju. Jebi ga, pomislim, spavanje - nula bodova. Daj bar da pristavim vodu.

Kad ono čuješ 'dum-dum-dum'. Petarde, veli Moj Muž. Bogami, ne bi' ja rekla da su ti ovo petarde. Provirim, onako na kvarno, kroz venecijaner, kad imam šta i da vidim - baja izaš'o i mlatara utokom. Dum! Dum! Dum... ! Još pet komada. Au deco, mislim se, postalo gusto. Još će me i neki rikošet na pravdi Boga zakačiti.

Deco, 'ajte s mamom u kuhinju, da mi nešto pomognete, kažem. (Jedino kuhinja ne gleda na poprište pomenutog dešavanja, pa velim - bolje da mi se ne motaju pored prozora.) Muž viri. (Junačina, nema šta). Zovi muriju, predlažem. MA pusti, vidiš da su budale. Ne znaju za sebe, uradili se. Pa dobro, ajde onda bar se skloni s prozora, da ne urade i tebe.

I tako, potraja to brat bratu - sat vremena. Sinan i trube. Artiljerije više nije bilo. Dovoljno da po ko zna koji put pomislim 'aman, gde to živimo?' U kakvoj mi zemlji deca odrastaju, šta da su se zatekle napolju, igraju se ispred zgrade, kad ono neki čika izvadi pištolj i bum, nema više...

Dođe interventna, pokupiše ih. Skupile se komšije. Jedan se busa u prsa, kaže gađ'o ih lubenicom, on lično (ja nešto ne videh da je puk'o bostan), drugi kaže 'ja sam siš'o da se raspravljam'... Jesi mislim se, isto k'o i ovaj moj. Svi junaci nikom ponikoše.

E sad možeš da ideš da spavaš, kaže Moj M. Kako da spavam kad zemlja propada?

Objavio hotahota u 6. avgust 2011 20:44:52 | 8 komentara

Itsy bitsy spider....

The itsy bitsy
Climbed up the water spout
Down came the rain
And washed the spider out
Out came the sun
And dried up all the rain
And the itsy bitsy
Climbed up the spout again

Eto, to mi je neka prva asocijacija na ovu tortu. Vi, sa decom - znate o čemu se radi. :)

Objavio hotahota u 30. jul 2011 18:38:56 | 0 komentara

Devil's Kitchen

Devil's Kitchen, upravo je tako izgledala kuhinja nakon što je 'Muffin's Army' promarširala uzduž i popreko. U, ničim izazvanom dvoboju - bilo je svega. Nije me niko iznervirao na poslu, ako ste to pomislili. Au contrair, ( Del Boy, prim. prev), au contrair - desilo se nešto lepo.

Došla je jedna Divna Žena i, već upoznata sa mojim malim hobijem, donela mi puuuuno čokolade, bele, crne i  vrhunske, za prave poslastičare. A mislila sam da nju neću baš lako oduševiti, jer kreće se u vrlo profi krugovima, i među majstorima spram kojih sam ja - beba u razvoju. A eto, ona je reagovala neočekivano. 'Divim se strašću sa kojom se posvećujete hobiju'- rekla je. I mislim da je to stvarno i mislila. Jer nema razloga da me loži. To sam što sam. I što znam - znam. A znam i da malo znam i da je moje mnogo nekome malo.

No, never mind, bacila mi je žišku, s tom čokoladom. Već na putu kući znala sam da se neću smiriti i da će morati da padnu bar neki mafini. Rečeno - učinjeno. iŠećer, orasi, jaja, čokolada... Ni manjih kolača, ni većeg loma u kuhinji, ako mene pitate. Ukrase, od čokolade - sama sam pravila. Srca od ticino mase (iliti fondana) sama sam pravila. Sve sam sama pravila. I Milo Malo mi je svesrdno pomoglo. Veliko Dete je vozilo rolere. On gledao tekmu. Pas spavao.

Mmmmm, mama, kako je to divno,.. božanstveno... - reklo je Milo Malo. 'Mogu li to da odnesem mojim PRIJATELJIMA u vrtić..?' Milo Malo u poslednje vreme koristi velike reči. DIvno, božanstveno, prijatelji...? Kad sam ja bila mala, divno je bilo LEPO, a prijatelji DRUGARI. 'Tata, vidi šta je mama napravilaaaa...!!!'-  utrčala je sva hepi tati u šesn'esterac. Tananananaaaa.... Eto, i moje malo nekom je mnogo :)

Objavio hotahota u 26. jul 2011 22:52:14 | 7 komentara

Trbuhom za kruhom...

Žešći dan - danas. Prvo Gazela, onda posao. Priča u kojoj si sam protiv svih, onako najgore, toliko da se i sam na momente zapitaš da li je moguće da si baš samo ti, ti od svih njih - u pravu? Majku mu, zar je moguće da su svi fejkeri, da im je lakše da foliraju, da bulazne, mlataraju rukama, galame i unose ti se u facu, brane slične sebi, nego da rade svoj posao? 

Jeste. Lakše je tako. Lakše je poraditi na dramaturgiji i scenografiji nego odraditi to za šta si plaćen - najbolje što znaš. A samo sam htela da im objasnim... Imala sam savršene argumente, dokaze, ali... nije imao ko da me sluša. (A majke mi, bila sam u pravu.) I tako... Klasika. Drama u dva čina. Lud i zbunjen. Čekamo Godoa. :)

I dok mi se unosila u facu, držala predavanje pred svima, onako kako to inače rade psihopate i labilne ličnosti, (ako grešim, a vi me ispravite)  i dok me je uporno pitala da li je razumem, i terala da glasno i isto tako pred svima kažem 'da, razumem', i dok je nakon toga teatralno ponavljala pitanje po principu 'molim, nisam čula, moraš glasnije', (da, da, neka svi vide kakav si debil), mislila sam kako bi bilo dobro ustati, okrenuti se i, na zaprepašćenje svih, prosto otići...  Ostaviti Nedojebanu Vevericu (jer kako inače nazvati Nju - frustriranu klimakteričnu, u kasnim pedesetim, nikad udavanu, nikad u vezi, nikad niko i nikad ništa, s tikovima, koja žmirka dok priča, i reži kad govori?) Iza svake prepotencije stoji impotencija.

Sorry but jebi ga - nisam mogla.

Došla sam kući i zasukala rukave. Danas ću da uradim nešto dobro. Neka ovaj dan ostane upamćen barem po tome što je rerna radila pošteno. Umesila sam bruku kiflica i kuvanih đevreka, stavila u lepu pletenu korpu i iznela deci ispred zgrade. 'Moja mama će sad da donese kifliceeee, svi-maaaa....' - najavilo je Milo Malo. 'Hoćeš, ozbiljno?' - pitalo je Veliko Dete. Hoću, rekla sam. Svima. Baš svima.

Izašla sam s vrućim kiflicama ispred ulaza. Jeeeee, mamaaaa.... - reklo je Milo Malo. Deca su me opkolila. Sa svih strana. Daj meni, daj meni...! Ja ću tu okruglu... Ne, ja ću... Ali ja sam prva tražila... Sa čim su?... Cika. vriska, dreka... A meni drago. Nekako. baš baš drago. Nudim i mame, one kao fine, pa neće.  Kasnije će im biti žao, šta ću im ja, lepo sam pitala.

Dok sam gledala taj Garavi sokak kako sedi na stepenicama, prljavih nogu, musavi, s onim vrućim kiflama u rukama, došlo mi da uletim u kuću i da umesim još jednu turu, da nahranim svu decu u prečniku od bar dva kilometra... Ja bi' još jednuuuu.... I ja...! I jaaaa...! E ne može, ja sam prva rekla... Jao, kako je tvoja mama dooobraaaa.....! Mmmmmm....

Objavio hotahota u 19. jul 2011 23:30:57 | 12 komentara

Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi...

... Kiflice sa sirom, pa još i radnim danom? Nema sumnje - na odmoru sam!!! 

Objavio hotahota u 27. jun 2011 19:43:40 | 7 komentara

Svilene bombone ili...?

Pomislićete - ko o čemu - baba o uštipcima. Ali nije, majke mi, nego eto sve se nekako namesti, pa mu hrana dođe k'o light motiv.

A priča kreće tako što me Veliko Dete već predugo progoni pričom o depilaciji (nogu, da ne bude zabune). Mama, jedino ja u razredu ne depiliram noge, mama, i na treningu su sve depilirane, i prošli put su svi gledali u moje  dlaaaakave noge (mo'š misliti!), mama, obećala si, mamamamamamama....!

Elem, razmišljala sam, Mnogo sam razmišljala o tome. Bila ZA i bila PROTIV. Ako joj onako striktno i roditeljski zabranim - uradiće to sama, krišom. A ako uradi sama - uradiće brijačem (zlo i naopako, jer posle brijača, za neupućene, dlake rastu tri puta brže i deblje) ili će se prepustiti prvoj priučenoj kozmetičarki, (mislim, sve je moguće...) koja će je odrati kao zeca, napraviti joj podlive, ispucale kapilare i slične traume.

I tako, od dva zla - biram manje. Majka će to, kažem, Kad? Sad. Čime? Voskom? Neeee, imam ja jedan poseban sistem, Šećerna pasta. Fuuuj, kaže Veliko Dete. Nije fuj, prirodno je, zdravo a i ne boli kao vosak. I tako, uđem u kuhinju, Šećer, voda, limunov sok, med. Po receptu starih majstora (verujte, pričala mi baka). Dok šećer ne postane zlatno žut, kao preliv za Doboš tortu, mmmm... Malo je falilo da se predomislim pa da joj kažem 'Slušaj Dete, batali me dlaka, ajde da pravimo kolače...!'

Uglavnom, šećerna pasta je skuvana, presijava se, svetluca kao ćilibar, mestimično steže, valja nam brzo delati, da se ne zgusne. Dete spremno, ja prelomila u sebi - Veliko Dete je veće nego što sam mogla da pretpostavim, welcome to the world of hairy legs! Sine, stisni zube, krećemo! Ovo će možda maaaalo da boli...

Mislila sam, draće se k'o magarac. Mislila sam, kad povučem onu tračicu, zviznuće me nogom u glavu da neću znati gde se nalazim. Mislila sam. odustaće nakon dva poteza. NIJE. Izdržala je to junački, Ni A nije rekla. Biće da je tu na tatu. Ja sam se drala k'o da me deru, I dan danas, moram prvo da popijem brufen pa tek onda.... Bem li ga, valjda se i prag bola s godinama smanjuje... Gotovo, rekla sam, to je to, 

Gleda svoje noge, prelazi prstima preko njih, Nazirem plamičak ponosa u očima, Više je neće zezati. Više niko neće gledati u njene noge. Hvala mama, kaže i grli me. Prestajem da dišem, koliko me steže. Šta ćemo da kažemo tati, pita, Ne znam, smisliću već nešto.

Popodne istog dana. Izleževam se u dnevnoj. On nešto prčka po kuhinji. Ni na kraj pameti mi nije... Čekam da dođe, čekam ONAJ pravi trenutak, da sedne i da mu kažem 'Vidi, ona više nije mala, mislim deca nam rastu, takva i takva stvar...' Mmmmm, dobacuje on iz kuhinje.... Super su ti ove bombone, kad si pravila...? 

Bombone, proleće mi kroz glavu. Nisam pravi... BOMBONE?! Ali to nisu nikakve bombone! To je.... čekaj, stani, nisi... reci mi da nisi jeo... molim te reci mi da nisi jeo... Samo sam malo....što....?

Objavio hotahota u 25. jun 2011 12:18:43 | 9 komentara

Desert rose, ele-le-le-leeeej...

Po principu - klin se klinom izbija - sledećeg dana pojela sam: ujutro dva đevreka na poslu, pa mi to ne bi dosta, oko podne sam kupila jedan burek s mesom i jedan hot dog. I onu Tofiffee bombonjericu dvesta grama. Pošto jedemo pod budnim okom video nadzora u jednom trenutku sam rekla 'Narode, mene prosto stid ovih kamera...' (Ako ovako nastavim, završiću na jutjubu.) Onda kad sam posla kuci, svratim u maksi i zveknem još dva bureka s mesom (dobro, nisu to baš neke mnogo velike pite...) i jedan King s bademom, da prekratim vreme dok čekam autobus.

Došla sam kući spremna da se momentalno komiram u krevet i odbolujem sve do jedne kalorije, kad ono, oko petnaest do osam, oglasi se Moj Muž.

- Je l' bi ti možda išla na Stinga, večeras? Imam jednu kartu.

MOLIM? Kako to misliš 'da li bih možda...'? Naravno, afkors da bi, dabome da bi! I tako, spremih se u roku od dva minuta, doslovce, on upali auto, proguta knedlu pri samoj pomisli na gužvu na Gazeli analogno povezanu s njegovim fobijama od bezizlaznih situacija, i krenusmo.

- Ako ti se ne ide, imaš još fore da tapneš kartu, veli on.

Aha, kako da ne, mislim se dok u osam i deset hitam uz stepenice ka JUŽNOJ kapiji Arene. Da je Bog dragi naumio da tapnem kartu ne bi učinio da se rođak iz susjedne nam Republike Srpske, za koga je inicijalno kupljena, u zadnji čas predomisli i ne dođe. Bravo, majstore! It's ment to be.

I tako, ja ulazim, a mrtva tišina. Stinga nema. Pravi je dasa, čeka da ja dođem pa da krene. Šta ti je stara škola - ladies first. Ja ulazim, gate 222, aplauz se prolama, svetla gase. Hvala, hvala, niste trebali, stvarno... 'Je l' pev'o Desert Rose, le le le le...?'- pušta mi Cole sms. NIje, odgovaram, i ja je čekam. I dočekala sam je. Tamo negde oko deset, posle drugog po redu bisa.

Da mi nije pukla baterija na fotoaparatu, a ubrzo zatim i na mobilnom, imali biste audio video zapis. Ovako, više sreće u sledećem izvlačenju. I destroy everything I love, and I love everything I destroy :))) Tako je rekao, majke mi.

Objavio hotahota u 13. jun 2011 20:33:12 | 7 komentara

Za mene dupli bez leda....

Prvo i prvo - nije viski, džin niti bilo kakav, daleko bilo, alkohol.  SLADOLED je. Onaj iz Meka. Nije to samo sladoled, to je antristres terapija, kad vam kažem. Ne volem čokoladu, ne volem slatkiše mnogo, ali za sladoled sam spremna da pešačim na današnjih trideset sparnih nepodnošljivih stepeni čak od posla do Meka.

Nadrndali me na poslu,jasna stvar, moram nekako da se lečim. (Nije ni meni, mučenici, lako...) I stanem u onaj red, neki mnogo dobar čovek radi. (Zapamtila sam mu ime, da znam, da i drugi put idem samo kod njega.)  Jedan sladoled od vanile, s duplim prelivom od karamele, velim. Al' živ bio, dobro ga poduplaj, imala sam težak dan.

Platim sladoled, i krenem, pa se vratim. A izvinite, je l' može možda samo preliv? MOŽE, kaže on. E ondak, četiri preliva bez sladoleda. Za ovde ili za poneti. Za poneti, mislim se. I onako ću mu do'akati do prizemlja. I tu se siti ispričasmo, pitam ga da mi kaže ima li gdegod da se kupi taj preliv, onako na veliko. On kaže nema, ali ima u nekoj prodavnici pića kod Vukovog spomenika, prave nešto slično. (Jesi siguran da nije Bejlis, u zadnje vreme ga ne mirišem) Ja kažem probala ja da pravim, al nije to to... Znam, i moja mama je, ali nije ni prineti, kaže on. Al' može da prođe, za palačinke i tako to...

Posle mi bilo zlo, al' šta je tu je. U tramvaju mi ustade neki čikica, vidi čovek da sam pobelela. Dođem kući, pa udri po pljeski. I to natrpala u onu lepinju, nema šta nema, da sam Džeger, ne bi je zagrizla po prečniku. Fi - deset santima, brat bratu.

I sad... ležim.... Biće da je pe em es. Nema šta drugo. Ili to, ili sam trudna. Ako mi se desi da u toku noći počnem da pohodim frižider, znaću šta mi je. A sad jednu sodu bikarbonu. Duplu. I pitaj društvo u ćošku šta će...

Objavio hotahota u 7. jun 2011 22:39:51 | 5 komentara

E ovo se naručuje u kafani...

Cudna jada do Mostara grada

Sve od lani pa evo do sada

Kako Biba od ljubavi strada

Bol  boluje Ćelebića Biba

Bol boluje, nikom ne kazuje

Kćeri Bibo, ti rumena ružo

Kaži majci šta te mori dušo

Mene boli i srce i glava

Jer moj Ahmo s drugom razgovara

Kakav Ahmo, voda ga odnijela

Zbog njega si mlada oboljela

Mila majko, nemoj Ahme kleti

Rek'o me je na jesen uzeti....

Objavio hotahota u 30. maj 2011 20:07:48 | 7 komentara

Apple pie, sreco moja...

Sreća ponekad izgleda i ovako. Sasvim nenadano, hrskava korica, jabuke u cimetu, muskatni krem i mmmmm...

Objavio hotahota u 23. maj 2011 23:27:25 | 6 komentara

Zovite me SRCE....

... Hiljadu čudesnih srdaca. Idealan način da se preživi petak trinaesti koji se na sve načine potrudio da opravda očekivanja. Srca i ja. Njih sto pedeset, a ja sama. Za koji dan pojaviće se na jednoj lepoj svadbi. Poklon mladenaca gostima. Lepo. Neko će završiti u činiji sa kupus salatom, neko u tanjiru s oglodanim pečenjem, neko će se svojski truditi da ga  pregrize (nemoguće), a neko možda doživi duboku starost i u vitrini neke bakice.

Objavio hotahota u 15. maj 2011 21:32:38 | 3 komentara

I kao da je bilo nekad...

Prvo što mi je palo na pamet jutros, bila je nekakva glupava misao, ničim izazvana, nešto što ne znam da objasnim, a najviše liči na ono kad se u poznim godinama (u kojima nisam) osvrneš na život i kažeš 'e, pa, to bi bilo sve, narode'. Ma nije to ni bila prava misao, već više kao ukus zakašnjenja, nekakav passe  u ustima. Ne ustaje mi se, ne ide mi se na posao, ne gledaju mi se ljudi u prevozu, ne priča mi se s kolegama, ne radi mi se, nešto mi se ništa ne...

Vratila sam se kući oko šest popodne. Ušla u sobu. Zatvorila vrata. Spustila roletne. Pustila ekave. Legla na krevet, rešena da izguram bar po' ure. Ne pamtim kad sam poslednji put tako ležala na krevetu i slušala muziku. Blejala. Ništa mobilni, ništa teve. Samo M. M. i ja.

Mama je prolupala, reklo je Veliko Dete, vidno zabrinuto.

Objavio hotahota u 10. maj 2011 20:44:08 | 4 komentara

Mostar sevdah - okupljanje ili best before 2005!

Mostar. Nakon svega - zasluženi odlazak u Mostar. Solo. Bez ikoga. S jednom mišlju - da se odmorim, naspavam, sredim misli i sve ono što jedan odmor u prirodi znači. Neću čak biti ni u samom gradu, već malo podalje, podno brda preko koga vodi put za Nevesinje, Gacko i dalje.

Stvarno sam mislila - biće to dobar odmor. Poneki nobelovac i ja. Kafa i ja. Cigare i ja. Pogled u daljinu i ja. Komšijske krave i ja....Enjoy the Silence.  Mislila sam čak da ću se smoriti za ta četiri dana u odsustvu. Ali ne lezi vraže - familija je imala druge planove.

Prvo smo popili veeeeeliku kafu, iz one džezve koju obično koriste na svadbama, veridbama i tako sve nekim većim rodbinskim skupovima. Usput, popušile bruku cigara (Nana mi je sve jednu izbrojala...) Onda udri po hrani, 'eto, ništa nismo posebno spremali, samo da se prezalogaji do ručka...' Kad ono, podvarak sa suvim rebrima, prebranac, pečena paprika, sa sve lukom, domaća pogača, sir, sve onako redno... Ma idi... A kad se jede, red je i da se zalije.

To zalivanje - ubrzo prerasta u klasično urnisanje svakog mogućeg alkohola u kući. Da ne pomisli neko kako mi  to tako stalno - ne, ali jednom godišnje, kad se vidimo, e onda pustimo mašti na volju, i tako 'teferičimo' dok ne popadamo s nogu. Pijemo, jedemo, i niko se ne pravi da je fin više nego što treba, jer naši smo pa ako se kogod i preforsira, nema veze, dešava se. Uostalom, sve je to folklor.

Domaća orahovača, pa liker od višanja i rogača, pa neko crno vino, čuvano za posebne prilike, džin, tonik, pivo, loza (koju sam, doduše, eskivirala). I nikako da se napijem, valjda je adrenalin radio svoje, pa su i receptori bili opezniji nego inače. Pij,pij, pij....i nema šanse. Ma ni da me zaljulja, onako kao nakon druge čašice. Ništa. Krenem da miksam pića. Tu nema šale, oboriće me garant. Gledam u onaj niz flaša i pitam se šta ću... Gorki list? Mmmmm...  Bejlis? E, bravo, može bejlis, nisam ga pila sto godina. Malo leda, mnogo likera.... Popijem jedan, pomirišem onu flašu, sumnjivo mi nešto, smrdi kao kad beba bljucne nakon hranjenja, (stvarno najviše mi je 'vuklo' na to). Al' cirkam dalje, kao nije mi ništa. Slučajno, pogledam rok trajanja, kad ono BEST BEFORE 07. 2005!

Bog ti jadan, šta radite s ovim, da l' ste normalni...? Ništa, stoji tu sto godina, što...? Pa istekao mu je rok trajanja ima šest godina...!!! Nije meni džaba bilo sumnjivo. Šta ću, trk u wc i buaaaaa.... Eto, prođoh k'o bos po trnju. Bolje da sam se držala knjiga. Mario Vargas Ljosa - zbog njega ne bih klečala  u kupatilu, kakav god da je. Naravoučenije - obratiti pažnju na rok trajanja, naročito kod domaćina koji troše lozu, šljivu, viljamovku, a kojekakve bejlise, pinjakolade i slična 'fina pića' koriste samo kao ukras najviše police u stalaži. I to nije sve. Mostar storija - nastaviće se....

Objavio hotahota u 7. maj 2011 14:50:33 | 3 komentara

Divan dan... prodje i to....

Bio mi rodjendan u utorak. Čestitali su mi neki od kojih sam se najmanje nadala da će se setiti, ali i zaboravili oni drugi zbog kojih sam ceo dan pogledavala u mobilni. (npr. rođeni otac, al' dobro - pripišimo to Alchajmeru).

Bilo kako bilo - prođe i to. Ne pravim neku famu oko toga, ionako nije okrugla cifra. Za nekih pet, šest godina, kad se opasno približimo drugom poluvremenu, e onda ću da organizujem fanfare, vatromet... sad još nema potrebe. A do tada, možda ubodem i neki go u gostima...?

Objavio hotahota u 28. april 2011 20:14:22 | 3 komentara