Hota Hota

Nisam od te fele..

Otkako sam onomad razbila auto, sve me 'krenulo'. Jos nisam promenila far, masku nisam nasla, branik se drži na dva šrafa, a sneg samo piči. Juče sam ga parkirala pored kontejnera. Nije bilo boljeg mesta na parkingu. A onda došla kući, pa nešto mislim - stvarno je krš, odneće mi ga cigani, misliće braća da je kabasto smeće. Vreme mi je da ga menjam. Da kupim nešto malo bolje, lepše, manje lupano. A ovaj da metim u oglase i još da napišem - u odličnom stanju. Žena vozila.

Danas mi je isto pih-dan. Sav onako da se skiseliš k'o na limun, da ti se, kad se uveče zakucaš u krevet, pa pomisliš na dan iza sebe - od muke skupe usta.

Danas je prvi dan kako s Cecom na poslu nisam progovorila ni jednu jedinu reč. A to nam se za ove četiri godine nije desilo. Nismo se svađale, nismo se ni vređale, ma nije pala zla krv ali - ona ni da bekne. Prvo sam mislila da ima mnogo posla, pa progovoriće kad završi. Onda sam mislila da je boli stomak, i da joj nije ni do čega. Ili da je nervozna jer je na dijeti, pa krizira, pije neke bućkuriše što su joj uvalili u teretani, pa od njih ponekad zna da povileni. A onda je doručkovala i nije me zvala. Onda me nije ni jednom pogledala za sat vremena i nije mi poslala ni jednu zezalicu na mejl. I tako sve do podne, kad mi se obratila po imenu - što je bio jasan znak da nešto ne valja.

Ceca  je dobar drug. Majke mi. Dobar. Panja od čoveka. Dušu bi ti dala.  Ali ima neke svoje bubice. I ponekad me teroriše. A sve zato što me mnogo voli. Ceca ima neki svoj trip o tome kako život treba da izgleda, i trudi se iz petnih žila da i mene uvuče u to, da počnem da razmišljam i da se ponašam kao ona.

Ceca misli da preterujem. Da ne mislim na sebe, dovoljno. Da sam se sva 'predala' kući i porodici. Da me izrabljuju i iskorišćavaju. Da su sebični i nezahvalni. Cecu nervira kad joj pričam kako kuvam i mesim. 'Umesto da se uvališ u kadu i uživaš, a ti drndaš po kuhinji...' Ceca ne razume da ja to volim, i da me to 'drndanje' smiruje. I da ne mislim da me familija iskorišćava, barem ne do te mere...

Ceca misli da je moj muž debil. I da su mi deca debili. Jedini član moje porodice kog Ceca gotivi je terijer škotskog porekla, ali ni njega toliko jer je jednom lajao na njenu pudlu. I, da, Ceca misli da se ne ponašam dobro prema njemu, jer ga ne šetam pet puta dnevno, i ne kupujem najskuplje konzerve hrane. Bojim se da će me prijaviti društvu za zaštitu životinja ako sazna da sam ga kupala mojim šamponom za kosu, a ne onim specijalnim za kratkodlake pse. Ceca, kao što rekoh, ima pudlu za čiju je kabanicu izdvojila stopedeset eura. Ja kao što rekoh imam dvoje dece čije nove zimske jakne ne koštaju toliko - i to zajedno.

Ceca ne voli ni moju mamu, ni mog tatu, jer misli da su sebični matorci koji će vremenom postati sve gori i gori. Možda baš ne kaže tako - ali znam da misli. Jesam li rekla da ne podnosi mog muža? Misli da je ljubomoran, jer me zove na mobilni da me pita gde sam. Kaže da me proverava. Ja mislim da me prosto pita gde sam. Ona kaže da treba da se razvedem, a meni opet nikako nije jasno što nju njen nikad ne zove. Kaže, zato što su oni 'prerasli' te stvari.

Ceca kaže da treba da budem strožija prema Velikom Detetu. I da ne smem da joj dozvoljavam da se tako ponaša. Da zbog loših ocena u školi treba da joj oduzmem sve, od kompa, preko fejsbuka, košarke, sjaja za usne, omiljene garderobe, da je ostavim na hlebu i vodi i da, što je još gore, ustrajem u tome. Ja nekako ne mogu. Gde da kinjim dete, majku mu, nije se još rodilo nijedno koje nije završilo osnovnu školu.

Ceca misli da će i Milo Malo da mi pomeri dupe, kad poraste, jer sam na dobrom putu da i od nje napravim kretena. Ceca ne razume zašto joj dozvoljavam da se noću ušunja u naš krevet i što naše telefonske razgovore prekida sa 'mamama,mamama, mamamamama...' Ceca nema decu. Ceca ima savršen život, savršen stan, čist i uredan, sa belom ugaonom garniturom i spuštenim plafonima. Ima i dobar auto. I letovanja i zimovanja i frižider pun đakonija.

Ceca ne razume da život košta. Da vrtić košta. I rekreativna. I da dečja stopala rastu neslućenom brzinom i da se cipele menjaju i po nekoliko puta u sezoni. Ceca ne razume da ponekad moramo biti i praktični. Razumni čak, if you know what I mean. I da ponekad, a naročito poslednjih dana u mesecu, frižider naprosto opustoši, i da se u 'čestitim' kućama, kakva je moja, pasulj  jede i po dva dana za redom. Još manje razume da mi ponekad, a uglavnom nakon pomenutog pasulja, božemesačuvaj, i prdnemo jedni pred drugima. (Zapravo, bila je zgranuta kad sam joj jednom ispričala kao mi je Milo Malo pustilo goluba, uveče, onako na kvarnjaka, ispod jorgana.) 

Znam da ne voli kad joj dođem s decom. Ljudi koji nemaju decu ne znaju kako je dok ne dobiju decu. A moja deca pričaju, i upadaju u reč, i piške i kake i svaki čas traže da piju vode. Postavljaju pitanja i vrpolje se. Ponekad su čak i gladna. I pizde. Ja velim - deca su. Moraš bre to da dovedeš u red, kaže ona. I taman kad pomislim da preteruje, zazvoni mi mobilni. 'Je l' te to on OPET zove?!'- pita. Nemoj da mu se javiš, što mu se javljaš, mislim, šta 'oće koji k...?!

Čak mi je skoro rekla kako joj se čini da on i ja nekako ne idemo u paketu. Tačnije, izjavila je kako je moj muž sirovina, da se preciznije izrazim. Nije, rekla sam, uopšte nije, čini ti se. Možda jeste malo siroviji u odnosu na metroseksualce s kojima se ona druži, ne depilira se, ne ide po kozmetičarima, ne voli suši i kinesku hranu, ne sluša Prodigy, i ne loži se na tri de filmove, ali - nije sirovina. Samo smo navikle na različita okruženja. I kako ona može bolje od mene da zna kakav je on, i kako je meni s njim? Mislim, ja takve stvari nekako ni sebi ne dajem za pravo, da nekom pričam kako treba da živi i kako da se ponaša i šta mu je dobro a šta ne....

Meni moj sredi po kući. I skuva. I subotom uzme usisivač pa razmane. I vodi 'decu-debile' u vrtić, u školu, voda ih po treninzima, zubarima i sistematskim pregledima. I odvede ih u šetnju kad 'mama mora da odmori'. I donese mi čašu vina kad se bućkam u kadi. Možda ne ume da bude romantičan na način na koji bi ona to želela, ali ima svoje momente. I moj je. Zato me je mnogo pogodilo to što je ona koja je isto tako moja, na neki način, izjavila kako je sirov.

Mislim, kad neko kaže sirovina - ja pomislim na nekog brdskoplaninskog primerka, neobrijanog i bez zuba, na nekog smrdljivog što se kupa samo na crveno slovo. Na nekog ko ne voli ni ženu ni decu ni goveče i ko neće da sedne za sto dok mu se ne postavi. Eto tako ja to nekako kapiram.

Nije ni ovaj moj cvećka, ali eno ga, upravo se sad drnda po majstorima, ne bi li ja sutra mogla kolima na posao. I zbog toga, ako se ne varam, propušta veoma važnu rukometnu utakmicu. I kad se vrati, odvešće psa u šetnju, jer ću ja već uveliko biti u krevetu. I skuvaće mi kafu ujutro. I poljubiti me kad pođem na posao. I poslati mi sms sumnjive sadržine, kako me voli i tako to.

Mislim, 'ajde sad, branite mi muža, ozbiljno je rešila da me razvede :)

Objavio hotahota u 25. januar 2012 21:48:46 | 11 komentara

Adresa poznata redakciji...

Baš sam se smorila. Baš baš. A ni danas nisam sva svoja... Odnosno, danima nisam sva svoja. Hladno je, ustajem rano, rasejana sam, ne ponasam se... Pre neko jutro ustajem, posle deset 'snooz-eva' na mobilnom, stavljam vodu za kafu, zakuvavam, uzmem onu džezvu i sipam, sipam, sipam... I trgnem se, vidim sipam kafu u pikslu. Pukla si, kažem sebi, onako za 'dobro jutro'. Krenem na posao, a sve se molim Bogu da tako zblanuta, još i ne napravim neko sranje. Dosta mi je i da ukucam jednu nulu više, pa da mi odbijaju od plate narednih sto godina...

A muka mi je i od posla. Od guzonja, od šlihtara, od licemera, od nesposobnjakovića, od pametnjakovića, od neradnika, od mejlova na koje ne stižem da odgovorim, od Poštovani, i od Srdačno, od Kind regards, od svega mi je muka u poslednje vreme. A i ne pucam od energije, elana niotkud.

Sve me nervira. Posao. Jesam li to već rekla? Muž koji neće dupe da mrdne. Usedeo se, ne znam koji mu je. I ujutro je počeo da se budi pre mene, a zna da u sedam ujutro ne mogu ni sebe da vidim. A on ima tu nezgodnu naviku da se odma navije, pali tv, pričao bi, zezao bi se, a meni nije do života.

Veliko dete me isto nervira. Veliko Dete koje ne izlazi iz svojih sada već premalih farmerica, jer su u fazonu, a to što se ja ubih pričajući da joj zebu leđa i bubrezi - nikom ništa. Samo me pogleda, prevrne onim svojim očima i promumla nešto sebi u bradu, nešto što još uvek ne sme naglas da mi kaže... I što neće da nosi sendvič od kuće za užinu. Pitam je je l bolji nego onaj iz pekare, kaže jeste. Pa što ga onda ne nosiš? Ne znam, mama, blam me.

I Milo Malo me smara, nikako da se nauči da treba da spava u svojoj sobi, već nedeljama prelazi u sred noći kod nas u krevet, uvuče se, umigolji između nas, i samo se popreči preko jastuka, da ne pominjem kako je kad te onako u snu zavali kolenom u glavu, i što se ujutro budim sva nikakva, i što me leđa bole.

I Cole me nervira, počela je da se breca na mene, i na poslu i mimo posla. Nema dana da ne prokomentariše. ' Jao, Di, kakva ti je to boja kose, opet si se fajtala ehotonom, mislim, ta silver varijanta ti nikako ne stoji, ali tako ti i treba kad nećeš da me pustiš da te ofarbam... Imam neki kolor šampon, hoćeš da probaš? Puder ti nije dobar, sve ti se vidi, i ta senka, daj mu ga malo po bojama, stvarno si... Mislim, ništa nisi jela od jutros, nije ni čudo što te stomak boli, ne živi se na orbitu... Što se nerviraš, to je samo posao... Je l' te to opet cimaju od kuće?... Mislim, moraš nešto da menjaš u svom životu... ' I po ceo božji dan tako, navrzla se, ne znam koji joj je...

I baba me moja nervira, jer mi svaki put kaže 'nemoj tako sine, ima i gore, jesi li gledala onu emisiju, jesi videla ono detence, kako samo siroto brine o bolesnoj majci, a ni struje ni vode nemadu...' (S akcentom na NEMADU)  E jebi ga baba, mislim se, ako treba da se klanjam sad jer imam vode i struje...

I evo sad baš  - deca me nerviraju. Pola jedanaest  je, ma misliš da se neko počešalo po guzici da ode u krevet?! Mislim, kakva su to deca, ne mo'š ih oterati na spavanje ni motkom?! 

Sad se setih, veš mi je ostao u mašini. Ako ga sad ne izvadim, nema sile koja će ga sutra ispeglati... A ni šminku nisam skinula....

E, da, jesam li rekla da sam juče ponovo imala čukanje kolima? Daaa, brale, zakucala se u ženu ispred sebe, kao mutava. A držala sam i rastojanje i nisam išla brzo. Al' džaba. Ode i far i branik i hladnjak i hauba. Meni. A njoj ništa. Jesam kriva - kriva sam. Ali i te žene vozači - i one me nerviraju. Mislim, šta je koji moj našla da koči na pešačkom?! 

I sad moram da se zajebavam s majstorom ovim, majstorom onim. Te limar, te električar, jer su mi se i neke žice, da izvinete, pojebale. I to baš sad kad je stisla zima, a ja taman kupila čizme s kožnim đonom, ubile se za ovu bljuzgu.

Eto, tako. Ako neko zna gde mogu da nađem polovan levi far za fiestu - neka se javi - adresa poznata redakciji :)

Objavio hotahota u 17. januar 2012 22:39:58 | 7 komentara