Sto godina samoce....
Neko mi je prosli tekst prokomentarisao kao dosadan. Ok, pomislila sam. Nije mi bilo pravo, ali dobro. Nekom sam dosadna. Mozda i jesam. Kome? Ne znam. Taj se neko nije potpisao.
Od pomenutog teksta do danas nije se bogznasta desilo, tako da se iskreno pitam da li da uopste pisem, i da li ikoga zapravo zanima sta se desava, kako to Sizif jednom rece - ovom mom Hotahota plemenu.
Bilo je svega, na tom odmoru, cije su pripreme po recima Anonimusa, bile dosadne. U slucaju da nekoga zanima - evo kako je bilo: prvo smo otisli u susednu nam republiku, na par dana, u babin stan (babe Moga Muza koja je passed away pre dve godine). I tu nam je bilo dobro, osim sto nije imao ko da nam cuva decu pa smo Moj Muz i ja izlazili na smenu. On sa svojim, a ja sa svojim drustvom. Iako sam se zarekla da necu da kuvam na odmoru - bilo je jace od mene, pa smo u par navrata ponesto i srknuli kasikom.
Jedno vece sam izasla sa G. u pivnicu. G. je moja skolska, iz starih dana, prvo gimnazijskih, posle i onih studentskih, tako da slobodno mogu reci da je G. svedok svega i svacega. Ovoga puta bila je svedok da sam bila upitana za ples od strane najneverovatnijeg coveka kog mozete da zamislite. Ok, mahao je on meni celo vece, podizao casu, nazdravljao, ali ja sam sve mislila da on to nekom tamo, iza mene, mislim ne poznajemo se, sta ima meni da nazdravlja. Kad krenu neka laganini stvar, i eto ti njega. Ma ne da se opisati. Gastarbajter, jasno ko dan, jer takvi vise ne uspevaju kod nas. Zlatna kajla, cvike u kosi (u ono malo kose), kosuljica raskopcana, da se vidi ljubavni tepih, kais sa cirkonima, cipele - tihotapke, sunjalice, model sedamdeset sedma. Mogu li damu da zamolim za ples? Ajme meni, nemoj, zivota ti, nemoj mene, ovako te molim. Dama ne plese veceras, kaze G. Dama je udata. Dama je majka dvoje maloletne dece. Ponosni vlasnik terijera. Dama ne plese s vukovima. Dama je sve, samo nije Dama. Barem ne takva. Ajmo, kazem joj, zovi taksi, brzo, samo ajmo.
Ovo je blam. Ovo je najgori blam, ponavljam. Bice da mi je frizura losa, nesto nije u redu, zasto bas ja, zasto mene, od svih, bas mene nasao da pita za ples, tip izgleda kao makro na zalasku karijere, jebo te... Sta ti je, kaze G. Takve stvari treba da ti imponuju, kakav je da je, pitao te za ples. Bas mi imponuje! Najgori tip u precniku od tri kilometra me pitao za ples. Ne znam da li da se smejem ili da placem. Neces nikom da pricas, obecavas? Obecaj da neces nikome reci...! Obecaj, obecaj, obecaj... Kako je bilo u gradu, pita me Muz. Onako, nista posebno, znas vec, svaki put isto...
Sutradan smo otisli u Mostar. Na moj nagovor, kod moje familije. Ili barem onoga sto je ostalo od moje familije. Muz je u cudu, deca takodje, ne vidjamo se tako cesto, pa svaki put ispocetka moram nekome da objasnjavam ko je tu kome sta. Veliko Dete zna, ali Milo Malo nikako da pohvata. To je moja mama, kazem. Tvoja baka. Gleda me. Bake bi trebalo da budu drugacije, u njenoj interpretaciji. Bake nemaju dugu crnu kosu, crvenu haljinu i Hello Kity rajf na glavi. Bake se ne glupiraju i ne piju pivo. A ono tamo, to je moja baka, nastavljam. Moja baka, ponavlja Milo Malo. Ne tvoja baka, to je moja baka, mama moje mame, a tvoja prabaka. Milo Malo se smeje. Praaaabakaaaa... A ono ti je drugi tata? Nije. To je samo drugi muz moje mame. A moj tata je Deda S. Sad je vec u cudu. Drugi muz? Kako to moze, pita Milo Malo, da se ima dva muza... Moze, i dva i tri i stotinu, samo nekom je dosta jedan, a nekom...
Rucaaaaak, kaze Nensi. Nensi je baka. Izvedenica od Nana, Nena, jebem li ga, vise se i ne secam. Nensi voli Cecu i navija za Manchester, zato sto je Dzeko tamo. Nensi je luda ko struja. Sedamo za sto. Previse hrane. Gde god da odem samo se jede. A jos smo upali u sred Ramazana, kad se kao posti. Moji nisu od te fele, suvise su izmesani i ima ih i ovih i onih da bi se ozbiljno drzali bilo koje religije. Zasto onda zivite u Mostaru, pitam. Jebi ga, dobra je klima. Sat do mora, dva do Sarajeva, volja ti tamo, volja ti ovamo.
Sogandolma, hurmasice, kadaif, livanjski sir, cacanska rakija, kajmak, sir... svega je bilo. I sve je stalo u ta tri dana. Stigli smo i da pojedemo i da popijemo i da se na jedan dan spustimo do mora, prosla sam pored Zitomislica, Pocitelja, Metkovica, Ploca... Dugo nisam isla na tu stranu. Bas dugo. Sve je to isto, pomislih. Iste masline, isto more, borovi, magistrala sa koje puca pogled u plavo. Ipak nije. Nema nijedne beogradske tablice, u kaficima se ne cuje nasa muzika, i Milo Malo biva ignorisano kada zatrazi DVE kugle sladoleda. Zelim da verujem da nije tako i da je svuda na svetu jedino vazno kakav si covek, a ne odakle si i da li govoris ekavicom, ijekavicom, ikavicom, kako god. Pakujem mokre peskire, idemo, kazem. Milo Malo nece iz vode ni pod razno. Kupicu ti sladoled, obecavam. Al dve kugle, pokazuje mi prstima iz plicaka. Ne, kupicu ti TRI, velim i podizem tri prsta. (Ona, nasa tri prsta.) Na sred Lijepe nase. Jesi normalna, pita me mama, hoces neko da te vidi...? Pa nisam mislila... ja sam samo.... mislim, tri kugle, to sam mislila. Jebi ga, kaze ona, sto joj lijepo ne uzmes onaj na stapicu i mirna Bosna....?!
Vracamo se u sitne sate, deca kuntaju na zadnjem sedistu, oborena, izmorena, gladna. Prolazimo pokraj Lidl-a. Krivo mi je sto ga mi nemamo. Stani, kazem mami. Idem samo da zvirnem, ostalo mi kuna... Ulazim, prelecem preko rafova, zaustavljam se kod gondola sa kartofell salatom, mojom omiljenom, jos iz vremena kada sam bila u Berlinu. Jedno pakovanje. Ne, mozda bolje dva. Ipak tri. Nema to tamo. I sladoled na stapicu. Valjda primaju Vizu.
Idemo u setnju, Muz i ja. Nema smisla, bili smo u Mostaru a da ne odemo na Stari most. Mrzi ga da seta. Da moze, parkirao bi se na samom mostu. Je l ima jos puno, pita. Nema, tu je blizu, sto si takav, hajde, vodim te na pivo. Noge bole nenaviknute na kaldrmu. Stojimo na mostu, pijemo pivo, slikamo se. Neretva huci. Svaka im cast, kad skacu u nju. Ima do dole da se sit naletis. Hocemo li, pozuruje me Muz. Jebo te, ni pivo nisam popila, a ti bi vec kuci. Sta ti je, jesi ok? Jesam, kaze. Laze. Znam da laze. Kad god krene da me tako pozuruje, znam da mu nije dobro, i da mu pritisak skace ili pada, i da ga vojska anksioznih uzima pod svoje. Jesi siguran da neces jos jedno pivo...? Odmahuje glavom. A sladoled...? Jednu kuglu..? Jednu maaaaluuu....? Jok. Nece.
Krecemo kuci u pet ujutro. Natovareni svim i svacim. Lavanda ubrana u predvecerje. Suvi vrganji. Hurmasice. Velika bajadera, cokolada s rizom za djecu, (sta je to riza, pita Milo Malo, riza je pirinac, prevodim) kocka od sitnog secera, meni za uz kafu, komad dobrog hercegovackog prsuta, za posebne prilike. Napolju jedva svice. Iskradamo se niz cestu. Hodza se oglasava sa minareta. Alah-u-ekber... Majka mase. Disem duboko dok se smanjuje u retrovizoru. Jos jedan Mostar sevdah reunion je zavrsen.
Welcome to Republika Srpska, pise na tabli. Jos malo pa smo stigli, kaze Moj Muz. Nemoj tako brzo, upozoravam. Ma hajde, rano je, nema ih sad. Samo sto je to rekao, iza krivine, kad eto ih. Dva druga. I palica. Dobar dan, dobar dan. Prekoracenje brzine. Sta cemo sad? Moramo pisat kaznu... Nemoj, boga ti, kaze Moj Muz i daje mu dvadeset maraka. Evo, popijte pice, ti i kolega. Skrgucem zubima. Nastavljamo put. Dvadeset maraka... Za dvadeset maraka ja radim citav bozji dan, a on...? Sto si takva, kaze Muz. Moze mu se. Ali dvades... ponavljam. Hajde, hajde, cim stignemo, vodim vas sve na cevape. Bi mi lakse. Al na one prave, kod Muje, pitam. Kod Muje. Jeeeee, idemo kod Muje! Deset u pola s lukom. Welcome to Republika Srpska. Je l' opet dosadno, Anonimuse...?
