Hota Hota

Budući bivši...

Umro mi je kolega. Bivši. Juče. Iznenada. Ustao ujutro, krenuo na posao, i negde u vožnji, cap - srce. Kako, zašto, zbog čega - ne zna se. Četrdeset godina.

Vraćam film u vreme kada sam bila mala, pa kad čujem kako je neko umro u četrdeset, a ja mislim 'ih, pa star čovek, naživeo se. ' A sad, kad stvari ne posmatram iz perspektive petogodišnjaka, srce mi se stegne.

Jer, u stvari, bio je mlad. Premlad. Imao sjajnu ženu, dve kćerke. Nismo u poslednje vreme bili naročito bliski, radili smo u različitim firmama, zadnjih godina nam se putevi i nisu baš ukrštali ali ostalo je dovoljno za onu knedlu u grlu kad pomislim da ga više nema.

Čula sam da se mnogo nervirao zbog posla, i da je bio podstanar, i da je pušio sve pakle dnevno. Stres, rekli su. Nervoza - stvar koja postaje vidljiva tek kada bude prekasno, i koja ima lice tumora, moždanih udara, suženja na arterijama.

Znam da nema smisla nervirati se, ali pitam se - da li je i on to sebi govorio? Svakog dana kad ustane, da li je rekao sebi 'e, danas ćeš da budeš ok' i niko i ništa neće moći da te izvede iz takta. Danas nećeš variti jednu na drugu, danas nećeš pisati sarkastične mejlove, nećeš preticati sporije od sebe, nećeš žuriti na posao, žuriti s posla, poješćeš nešto čorbasto, za razliku od uobičajenih stvari koje jedeš s nogu...

Ne mogu a da ne pomislim o čemu je mislio u tim poslednjim trenucima dok ga je stezalo u grudima. Želim da verujem da nije mislio na to kako ne sme da zakasni na posao, i kako danas ima toliko toga da obavi... Ne, mislio je na svoju ženu, mislio je na decu, možda je pomislio na kuću u kojoj se rodio, fiću kojom je ljubav svog života vozio u gimnaziju (bili su zajedno još od srednje škole), druga iz vojske, prve zubiće svojih devojčica, prvu peticu u školi..

A ja, ja ću se sećati kolege s posla, kog sam svojevremeno obučavala, kako se popunjava virman i otvara tekući račun. I nekog od koga sam i ja vremenom dosta naučila. Setiću se nekog ko mi je promenio gumu na kolima, kad moj muž nije bio tu i kada sam potpuno bespomoćno stajala s dizalicom u ruci. Setiću se nekoga čiji sam savet volela da čujem, bilo da se radi o kupovini novog stana, ili izboru učiteljice za stariju kćerku. Da smo imali više vremena, definitivno bi mi bio drug. Ovako, bio je kolega, neko na koga sam mogla da računam.

Sad više toga nema. Tek sada je bivši kolega, bivši drug, bivši, bivši, bivši.

 

Objavio hotahota u 26. novembar 2011 15:26:56