Hota Hota

Final countdown...

Trideseti je... poslednje pripreme su uveliko u toku. Prošle godine sam rekla 'nikad više', ni sarma ni ruska ni pečenje, neće me kuhinja videti od Svetog Nikole. I ove godine sam rekla... i porekla. Desilo mi se da sam na odmoru. Pa sam onda pomislila, ok, polako ću ja to, Jedan dan ovo, drugi dan ono, šta me košta...?!

E pa drugari, košta živaca. Prvo, ludnica po radnjama, kao da će, Božemeoprosti, smak sveta a ne Nova godina. Manijakalna kupovina, trgovinski lanci koji rade danonoćno, pa opet ne mo’š naći ni parking mesto ni slobodna kolica da si Bog. Onda, krenem kao da kupim samo i jedino ono što mi treba, jer nećemo se ponašati raskalašno, zemlja je još uvek u krizi, treba biti racionalan - a završim žickajući od Velikog deteta za cigare.

Onda sva ta gužva u prevozu, saobraćaju... svi voze kao ludi, čak sam i ja uspela da se, onako zblanuta, zakucam u tipa iza sebe. Meni, koja je do skora važila za jedinog savesnog vozača u familiji, desilo se da zaboravim da sam ubacila u rikverc i da, doslovce ignorišući retrovizor, dodam gas i... 'Mama, šta je to bilo?' - pita me Milo Malo sa zadnjeg sedišta. Bilo je šta je bilo, A sad sedi tu, dok mama popriča sa onim ljutim Čikom napolju.

Čika samo što me nije pojeo, sa sve kesama koje sam uprtila s pijace. Sredovečni vlasnik novog Wolkswagena, 'bem li ga, zveknula sam ga pravo posred slova W, a on zapenio, 'gde gledaš, pizda mu materina?!'... E mislim se, da ti trčiš kući jer ti je sarma ostala na šporetu, a svinjski but u rerni, pritom da se na pola puta setiš da si fil za reformu zaboravio u zamrzivaču pa ćeš, sva je prilika, morati da ga razbijaš hiltijem, da tebe Veliko Dete zove petnaesti put na mobilni da te pita je l' može još malo da ostane kod drugarice, a Milo Malo pišti pozadi jer se smorila od silne šetnje po radnjama, u potrazi za njoj nimalo zanimljivim stvarima, poput savršeno prošaranog parčeta slanine i domaćeg dimljenog sira... e, brale moj, ti bi pobio pola ulice bez da trepneš...

Ok, kažem mu - 'nije vam ništa'. Otkud ti znaš, krenu da mi peni. Pa vidim, nije nam ništa, ni meni ni tebi, (više nismo na Vi). Nema ulubljenih branika, nema polupanih migavaca, popucalih registarskih oznaka, daleko bilo ulubljene haube, ništa, ama samo sam se naslonila, tako reći. Jok, ne da on da se razilazimo, hoće da zove policiju, ama čoveče, da li si normalan, zagoreće mi sarma, nemam ti ja vremena za uviđaj, a i šta da uviđaju, nisam te ni ogrebala. Podiže haubu, pa gleda i gleda i gleda, Milo Malo šara prstima po zadnjem staklu. I, pitam ja...? Kolika je šteta? Pa... češka se se on po glavi... ne znam... Naravno da ne zna. Nema štete. Osim ako ne računamo taj strašni emotivni bol... Je l' mogu sad da idem? Mislim, hoćete da vam ostavim telefon...?(ponovo smo na vi) Ne treba, odmahuje rukom, samo - pazi kako voziš, savetuje me. E mislim se, sad kad si mi ti to rekao, da znaš da hoću. Do sad sam inače vozila samo 'po osećaju'.

Jebi ga, kažem Dragom. 'Cuknula' sam nekog tipa. Kako? Slučajno. (čovek bi trebao mnooogo da me iznervira pa da ga opalim namerno.) Znam da je slučajno, ponavlja on, nego kako, spreda, straga? Guzom, kažem. Malo, ništa mu nije bilo. Sreća pa nije povukao ručnu, samo sam ga odgurala, niz ulicu. I...? I ništa, raziđosmo se. Svaka ti čast, priznaje on, koji je i nakon najmanjeg češanja branicima u stanju da završi pred istražnim sudijom. Kad ćeš kući, pitam. Nemam pojma, gužva u radnji, ludilo. Dobro,dobro, znam sve. Pazi kako voziš. Molim...?! Pa, ja sam danas potrošila svo sledovanje sreće za volanom. I moje i tvoje.

Sarma krčka. Plećka (ili koji su mi već deo praseta uvalili u radnji) cvrči u rerni. Reformu sam završila. Sad spremam drugu. Ova od malopre je bila za Coleta, radi ceo dan, nema kad, a mužu joj rođendan, pa reših da je obradujem. A ne da mi je isplala - prste da poližeš, šest tankih korica na prevrnutom plehu, fil se topi u ustima, mmm.... Ne diraj mi tortu, pretim Dragom Mužu dok pretura po frižideru. To je za Coleta, ponavljam. A sarma? To je za novu godinu. A ruska? I ruska. I meso i sve je za novu godinu. Pa šta da jedem? Ne znam ni ja, uprži slanine i jaja, jebi ga, snađi se, ne mogu ni ja sve. I ne diraj paprike, to ću s belim lukom... da, da, znam, veli on. Za novu godinu.

A je l' mi se ovo čukanje danas ne računa, pitam ga kasnije. Mislim, pošto nije bilo namerno,  u stanju smanjenje uračunljivosti, (ipak je sarma bila na šporetu)  i nikom nije bilo ništa - i dalje sam najbolji šofer u familiji? Jesi, Katice, jesi, najbolja si.

Objavio hotahota u 30. decembar 2011 17:02:36