Hota Hota

Turnofiranje...

Zaista, divan dan. Utorak je davno iza mene. I sreda. I nadrkani klijenti, i devizna plaćanja, i menice i sistem koji malo malo pa padne. Izašla sam juče u pola šest s posla. Mislila sam, kako je krenulo, ostaću do mrklog mraka. Milion stvari koje nisam stigla da odradim, stikeri ovde, stikeri onde, svuda samo žuti stikeri sa porukama, uputstvima, napomenama, uključi out of office, autoreply... Dok sam sve to sredila -  pozlilo mi je. A onda sam se i nervirala. Jer znam - sve ja to džaba radim, i pišem mejlove s naznakom urgent, kad će me sve sačekati kad se vratim. To što ja radim tuđi posao, (često i revnosnije nego svoj rođeni), ne znači da će neko raditi moj, dok mene nema. A još će me, i pored svega,zvati mali milion puta, da pitaju 'kako ovo i kako ono'. Neke ljude jednostavno mrzi da čitaju.

'Je l' putuješ negde...?'- pita me šef, valjda da proveri da li da me negde na pola odmora cimne da se vratim jer nema ko da radi. (Svaki put mi to uradi, čudo jedno. I svaki put ga iskuliram - jer moj odmor je MOJ odmor i nema tog Branch Managera koji će da me natera da ustanem od stola sa roštiljem,  i kažem 'jebi ga, baš mi je lepo s vama ali moram, znate, na posao'. Što kaže Veliko Dete, mama se turnofirala i to je to.

I tako, turnofirah se malo pre šest. Srećna što stvarno nisam ostala do ponoći, i što sam dobila na vremenu, pozovem Cecu. (Ceca, moj female drug, s posla, jedino biće koje zna i razume.) Veli ona - sačekaj me, tu sam za minut, samo da kupim Somersbi. Hoćeš ti? Neću, kažem. A, da, voziš.

Idem do Cece, kažem Mužu. Samo da pozajmim termos, trebaće nam za put.

I tako odosmo do nje. Baš loše izgledaš, primećuje ona. Loše se i osećam, priznajem. Umorna sam, sve me stislo, baš sam ono - drop dead. Ajde, de, ne kukaj, sad si na odmoru. Da, na odmoru sam, već celih petnaest minuta. Sto posto nećeš jedan, pita i pokazuje na Somersbi. Jedan? Hladan? Ajde, al samo jedan. Vozim.

Pola je devet. Ceca pušta narodnjake na you tube-u. Bira neke iz naftalina, mlađa je od mene tri godine, a šije me u onim starim kafanskim. Za nekog ko ide po bear festovima i foam partijima, jako dobro se snalazi s jednim Tozovcem. Otvara mi i četvrti Somersbi, flaša je hladna, rosi se, prija. Kako ću da vozim, crna ja? Šta te briga, spavaj kod mene, kaže Ceca. Ne mogu, ja sam udata žena, majka dvoje maloletne dece. Ne mogu tek tako da prespavam kod drugarice. Takve stvari se na mojoj planeti planiraju danima unapred, i na sastanku kućnog saveta izglasavaju s tesnom dvotrećinskom većinom.

Posle četvrtog - krećem. Molim te, javi mi se kad stigneš, kaže Ceca. I nemoj da puštaš glasno muziku, i da luduješ, vozi polako. Moja Ceca. Prvo me napije, a onda mi kaže da pazim kako vozim. Zato je i volim, neka uđe u zapisnik.

Vozim polako, pazim na reflekse, naprežem oči, nije baš lako. Trebalo je da ostanem da spavam, ili barem da pozovem taksi. Možeš ti to, bodrim se. Zapravo, veći je problem to što mi se nakon četiri Somersbija strašno, užasno, baš baš ide u wc. Zamišljam scenu - kad bi se sad desio neki zastoj na putu, ili da me nedajbože zaustavi policija - zbogom! Up...ala bi' se na licu mesta.

Pred vratima tražim ključ. Preturam po onoj torbi, nikad ga nema, kad mi treba. Zvonim, zvonim, zvonim! Milo Malo mi otvara. Upiškiću se, kažem i ulećem u wc, čujem kako se smeje. Mame ne mogu da se upiške - kaže. Oooo, mogu i tekako, pomislim. Mame mogu sve.

Muž me skenira. Koliko, pita. Pet? Šest? Četiri, priznajem. Majke ti? Majke mi. Ček' samo da joj se javim, brine. A termos, pita Muž. Ne kapiram, šta TERMOS...? Aaaaaa, lupim se po čelu.  Taj teeermoooos. Pa jebi ga kad sam se turnofirala.

 

 

 

Objavio hotahota u 13. avgust 2011 12:46:46