Hota Hota

Vozi Miškooooo....

Danas sam išla prevozom na posao. Nisam mogla da očistim auto, a i da sam mogla, veliko je pitanje da li bi upalio na prvu, a onda još je veće - da li bih uopšte uspela da ga 'isteram' na ulicu.

Dakle, krenem prevozom. Svi me u kući onako sažaljivo gledaju. Znaju šta me čeka, tamo napolju. Hoćeš da te odvezem, pita Muž. Ma daj, bolje ostani s njima. Milo Malo ima veliku temperaturu, a Veliko Dete ipak nije toliko veliko da brine o Milom Malom.

Je l' sigurno nećeš da te vozim, ponavlja Muž. Ne, nemoj da se cimaš, naići će već nešto, kažem i izađem na minus pedesetpet stepeni.

Dobro, bilo je minus deset, ali bar nije duvalo. Stojim i čekam da NEŠTO naiđe. Ali nema NIČEGA već petnaest minuta, dovoljno da počnem da kuckam poruku šefici kako kasnim i kako je viša sila, šta ću. Kasnim i ja, odgovara ona. E blago meni.

Sreća, ono NEŠTO nailazi kad se najmanje nadam. Pun kao oko. Ulazim na prednja vrata, da kupim kartu. Nema, kaže vozač, ne radi mi aparat. E majku mu, pa samo što su uveli nove čitače, kad pre mogu da ne rade?! On mi samo namiguje da prođem. Ne volim to. Ne vozim se često prevozom, a i prošla me je volja da se švercujem, jedino ako sam skroz dekintirana, ili ako idem jednu dve stanice... A imam i traume od kontrolora, da se ne lažemo.

Bus je dupke pun. Stojim na jednoj nozi. Po drugoj me neko dobrano gazi. Još samo dvanaest stanica, pomislim. Ne mogu da se sviknem na ovo nikako. Mislim, nisam ja sad neka tamo mnogo fina, ali ne mogu da se naviknem na to da... da je gužva, da niko ne gleda oko sebe, da se svi guraju, da ženi s detetom neće niko da ustane, da stari stoje a mladi sede, da odsutno blenu u svoje mobilne, sa sluškama na ušima, da niko nikog ne zarezuje, i da su 'izvinite, hvala, molim...' ostali tamo negde na početnoj stanici.

Ne volim prevoz zato što me na najbolji mogući način podseti gde živim. Gradski prevoz na liniji 18, moja zemlja u malom. Radni narod, treća smena, prva smena,  nakvašene jakne, smrad koji izbija iz kaputa, kože, usta, cipela. Tu tek vidiš gde si, s kim si. I ko si. I ko nisi. Još samo deset stanica, pomislim i proguram se nekako do prozora. Napravim rukavom mali krug na staklu i blenem. Da ne vidim ove oko sebe, nego samo taj krug.

Guraju me od pozadi, sa strane, pribijam se uz ono staklo, nemam kud. Onoj majci s detetom nikako da ustanu. Jedna baba podiže glas. Izvini, dečko, obraća se klinji koji sedi, hoćeš molim te da ustaneš, da žena sedne, vidiš da drži dete u rukama. Klinja je samo onako poluretardirano gleda. Baba se uspuhala, vidim već peni. Kakva je ovo omladina? Sram te bilo, dečko, da znaš. (Au, mnogo će da se potrese!?) Lepo te je majka vaspitala....  Alo, bre, nemoj kevu da mi diraš!? Još samo fali da izvadi utoku i sve nas poroka. Dišem duboko, još samo devet stanica.

Srbija. bato. To ti je što ti je. Ili ćuti ili napusti vozilo. Treće nema. Ako se buniš - donji si. Nema reda, nema pravila, odnosno - važi samo jedno pravilo - da opstaju najjači, najbezobrazniji, najokoreliji. Ostali, mogu samo da se pomere u stranu i sačekaju da prođe pored njih - kontrola, život, šta god. Uz malo sreće, možda se i ukaže slobodno mesto, pored prozora.

Hoćete da sednete, pita me neki čikica. (Ili je neki matori perverznjak ili mnogo dobar čovek, pomislim.) Neka, hvala, kažem. Upravo silazim. I vreme je bilo, Srbijo. Vidimo se ponovo, popodne, u repriznom terminu.

 

 

 

Objavio hotahota u 7. februar 2012 21:01:12